Izvor: Politika, 05.Feb.2013, 13:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diplomatija preko čaše
Da „vinskoj diplomatiji” nema premca potvrđuje jučerašnji pristanak Rusije da obnovi uvoz vina i mineralne vode iz bivše sovjetske republike Gruzije sa kojom je nakratko ratovala leta 2008.
Pomenuta odluka nadležnih u Moskvi jasan je korak ka poboljšanju diplomatskih odnosa dve zemlje, svedenih na najniži nivo posle rata u kojem je ruska armija pomogla dvema gruzijskim provincijama – Abhaziji i Južnoj Osetiji – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se odvoje od matične države i proglase nezavisnost.
Pokušaj da se uz vino i mineralnu vodu dođe do dogovora od kojeg bi korist imale obe strana daje prve plodove. Istina, dobroj volji je u najvećoj meri doprinela činjenica da je na mesto šefa vlade u Tbilisiju, u oktobru prošle godine, došao biznismen Bidzina Ivanišvili, čovek koji je pare stekao poslujući upravo u Rusiji.
Dva meseca kasnije u Ženevi su održani direktni pregovori dve strane. U akciju se uključio i prvi čovek Gruzijske pravoslavne crkve, patrijarh Ilija Drugi, koji se pred kraj godine sastao sa Kirilom, poglavarom Ruske pravoslavne crkve, i šefom ruske države Vladimirom Putinom.
Sve pomenuto ne znači da se govori o bratstvu Rusa i Gruzijanaca. Na čelu kavkaske republike i dalje je Mihail Sakašvili, a on, za sada, nije ni najmanje sklon da pruži ruku ruskom partneru Putinu.
Ali, kako je njegova partija izgubila parlamentarnu većinu na prošlim izborima, Sakašviliju je posle dva mandata onemogućeno da i nakon izbora zakazanih za ovu godinu ostane u predsedničkoj fotelji.
Mnogi analitičari smatraju da, poput Ukrajine, ni Gruzija ne može istovremeno da poboljšava svoje odnose sa Rusijom i da pretenduje na ulazak u EU.
Glavni igrači EU – Nemačka i Francuska – nisu skloni „dvojnosti” u spoljnoj politici bivših sovjetskih zemalja i na svaki način žele da ih u potpunosti podrede svojem uticaju. Time se, ima mišljenja, stvaraju uslovi za izgradnju neke vrste nove „gvozdene zavese” na evropskom kontinentu, što bi, svakako, bilo daleko od interesa i drugih evropskih država, posebno onih iz nekadašnjeg Istočnog bloka, o čemu svedoče stavovi baltičkih zemalja i Poljske.
Upravo na tom evropskom putu Sakašvili je nakon „revolucije ruža” 2003. povukao više dobrih reformskih poteza, što mu priznaju i sledbenici i politički oponenti.
Da okolnosti ne idu naruku Tbilisiju potvrdila je nedavno u jednom intervjuu i Maja Pandžakidze, šef gruzijske diplomatije. Ona, naime, nije uspela sagovorniku da objasni kako vlada namerava da pomiri nepomirljivo – otvori put i ka Evropi i ka Rusiji.
Najveće breme koje gruzijska diplomatija mora da iznese na svojim plećima jeste upravo činjenica da Tbilisi nema vlast nad Abhazijom i Južnom Osetijom, iako ih se ne odriče.
Kao otvoreno pitanje ostaje i eventualno članstvo Gruzije u NATO. Ukoliko bi se tako nešto i dogodilo, nema sumnje da bi situacija na Kavkazu, koji je oduvek bio poprište velikih ratova, bila dovedena do usijanja. Tu ni hladno vino ni mineralna voda ne bi mogli mnogo da pomognu.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 05.02.2013.
