Izvor: Sportski Žurnal, 05.Feb.2014, 13:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Branković: Ostavite Bekrića na miru

Osvajanjem bronzane medalje na 400 m prepone u Moskvi na Prvenstvu sveta, Emir Bekrić je skrenuo pažnju medija.
(FOTO: AP)
Izveštavaju o njemu i oni kojima je najveći atletski domet da li se on zabavlja ili ne s Bugarkom. Kada takvi i njihovi čitaoci saznaju da se Emir sapleo na mitingu u dvorani u Moskvi, pa nagazio liniju zbog čega je diskvalifikovan, odmah krenu zajedljivi komentari, >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << jer ionako za nečiji ukus previše štrči.
Sa specifičnostima trčanja u sali „Žurnalovi“ čitaoci su veoma dobro upoznati.
Međutim, zbog novonastale situacije, ukazuje se potreba da se bar na ovom delu medijskog prostora objasni detaljnije o čemu je sve reč kada je u pitanju trčanje Emira Bekrića u dvorani.
Najbolji sagovornik je Slobodan Branković, generalni sekretar ASS, vlasnik nacionalnog rekorda pod krovom na 400 m (46,23) i prvak Evrope u ovoj disciplini u sali u Đenovi 1992. godine.
– Staza u dvoranama je pod nagibom. Pod krovom se trče dva kruga po 200 metara, što znači da su i krivine izuzetno kratke i oštre, što usporava takmičara. Kada ne treniraš u takvim uslovima, teško se brzo privikneš. Emir je u Rusiji na mitingu dobio šestu stazu, gde je ugao najoštriji, kao „zid smrti“. Ono što mu je prednost napolju, visina od 1,96, u ovom slučaju je otežavajuća okolnost, jer se u takvim situacijama bolje snalaze niži atletičari od njega, s frekventnijim, kraćim i bržim korakom i veoma jakim nogama – objašnjava Slobodan Branković.
Kada se trči u zatvorenom, svi jednog trenutka ulaze u prvu stazu.
– Tu dolazi do taktičkih nadmudrivanja, neko namerno uspori pa ubrza, ima guranja, laktanja, šutiranja, svega i svačega. Emir na 400 metara prepone ide onako kako mu odgovara, a ne kako mu rivali nametnu. Tako se proslavio izvanrednim finišem u Moskvi, kojim je samleo čak i olimpijskog šampiona Feliksa Sančeza. Svako ima svoju stazu i do izražaja pre svega dolazi ritam koraka između prepona, a njegova nagla promena, što je zahtev trčanja u dvorani, tu je potpuno nepotrebna, čak štetna. Dakle, Bekrićevi mišići se pripremaju za nešto drugo.
Zašto onda trči u dvorani?
– Zimi u salama praktično uopšte nema discipline 400 metara preko prepona. Emir isključivo u svrsi treninga trči 400 metara u sali tokom zime. Pripremao se na otvorenom, na Tenerifama i u Portugaliji, jer trening na toplom, po suncu, vodi ka suštini onoga što će mu trebati u sezoni. Da je odlično radio s trenerom Mirjanom Stojanović, vidi se po rezultatu 47,82 u prvoj trci u sali. To je pola sekunde brže od onog kojim je počeo sezonu 2013, a u kojoj se proslavio na svetskom nivou – zar treba bolji pokazatelj od ovog?
Čitaoce možda zbunjuje kada se kaže da je 47,82 odlično, a Bekrić je s 48,05, dakle sličnim vremenom , došao do svetske medalje na istoj distanci na kojoj su ga još ometale prepone?
– To je specifičnost dvorane, oštre krivine, krug od 200 metara i nagib, o čemu smo pričali. Ja sam u sali trčao 46,23 i bio prvak Evrope, a napolju skoro sekund brže, 45,30 i bio sam „samo finalista“. Istina Emir ima 47,70 u sali od prošle godine i sada je već na tom nivou. Pod nebom je Bekrić trlčao 46,49 u 2013. Kada bi češće startovao na 400, bio bi još bolji, ali to mu nije neophodno, jer je on velemajstor za 400 prepone napolju. Tu proslavlja našu zemlju i očigledno je po svemu da će nastaviti to da radi. Ovome bi trebalo da se radujemo svi, a ne da jedva dočekamo prvi, ali doslovno beznačajni kiks, kao ovaj u Moskvi, pa da odmah krenu negativne stvari. Kod nekih odmah prevlada princip – zašto da njemu bude toliko dobro, kada je ogromnoj većini tako loše. Takvi stvarno mogu da utiču negativno, znam to iz ličnog takmičarskog iskustva. Emir je stalno isticao da mu je pre svega pozitivna atmosfera oko njega koristila da postane to što jeste i zato ga valja pod hitno zaštititi od zlobnika.

Nastavak na Sportski Žurnal...