Izvor: Politika, 01.Sep.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Američka cena ruske veze
Da li Srbija dobrovoljno uranja u naručje Rusije, da li je Moskva uhvatila Beograd u čvrst zagrljaj ili je posredi varka iza koje se kriju šire pragmatske saglasnosti koje ne narušavaju strateške interese Srbije da bude prisutna i na Istoku i na Zapadu, pitanja su koja aktuelizuje niz nedavnih događaja.
Politika nije obavezno samo ono što je vidljivo.
Dok Rusi pomažu u gašenju šumskih požara, opozicija i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << deo političkih, ekonomskih i medijskih analitičara padaju u vatru procenjujući da se za kratko vreme dogodilo dovoljno toga što cementira njihov zaključak da se Srbija opasno približava Rusima i udaljava od EU.
Vrhovi srpske vlasti pojačali su broj letova za Moskvu. Rusija je spremna da realizuje kredit od 800 miliona dolara namenjen razvojnim projektima u Srbiji, da pomogne oko „Jata” i „Železnica”.
Srbija uz pomoć Rusije namerava da izgradi fabriku modernog naoružanja, a predstoji potpisivanje sporazuma oko gasa. Vladimir Putin stiže ovde na otvaranje „Južnog toka”.
Mlađan Dinkić, sećate se onaj koji je prizivao Nebesa protiv prodaje NIS-a Gazpromu, sada ozarena lica najavljuje da je za smederevsku „Železaru” zainteresovana jedna velika kompanija iz Rusije.
Sberbanka, najveća u Rusiji i među 20 najvećih na svetu, dolazi u Srbiju.
Vuk Jeremić je, na zadovoljstvo Moskve koja ga je izgurala na mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN, za jednog od savetnika uzeo Jevgenija Primakova, bivšeg ruskog premijera.
Uz sve to, onako pride, tamo neki ruski nacionalisti predlažu Voju Šešelja za počasnog građanina Moskve, dok se ovde u registar političkih partija pod rednim brojem 91 upisala Stranka Rusa u Srbiji, prva te vrste na svetu, teološka varijanta JUL-a pošto uživa blagoslov Srpske pravoslavne crkve.
Još da zbog mutne prodaje timskih amblema nije uhapšen taj Valerij Morozov koji je trebalo da se kao vođa „migovog” tima pojavi na današnjem aeromitingu u Batajnici.
Dakle, gde je danas Srbija koju predvode dve stranke čije ruske naklonosti nikada nisu prikrivane? Da li Zapad samo premerava poteze predsednika i premijera, ili su mnoge stvari već postavljene na svoje mesto?
Moguće je da se moj zaključak neće dopasti ni briselskom ni kremaljskom lobiju, ali imam utisak da Srbija nije iskočila iz ležišta. Samo je vlast preko svega nabacila kamuflažnu mrežu.
Dopustila je da izgleda da putujemo na istok, mada ne odustaje od kursa ka Evropskoj uniji i dobrim odnosima sa SAD koji su joj neophodni i zbog podrške MMF-a i Svetske banke.
Da bi sebi mogla da obezbedi manevar balansa, Srbija je morala da dobije dopuštenje za takvu vrstu ponašanja. I dobila je, govori mi politički instinkt.
Biće da je reč o široj saglasnosti. Ne radi se ni o kakvom o čvrstom dogovoru Vašingtona i Moskve, još manje novoj Jalti čerčilovski iscrtanoj na komadu papira, ali neka vrsta prećutne saglasnosti postoji.
Ako me pomenuti instinkt ne vara, Amerikanci su shvatili da u ovim vremenima u Srbiji mnogo lakše prolazi vlada koja izgleda proruski. Naprednjaci su to iskoristili.
Vašington je pristao na takav imidž, uvažio zapomaganja srpskih vlasti za ruskom pomoći, razumeo koincidenciju energetskih interesa Rusije i Srbije na ovom tržištu.
Biće da uz takva saznanja američke diplomate iskazuju toliko poverenje u dužinu mandata ove srpske vlade.
Bilo bi naravno više nego naivno pomisliti da bi Amerikanci Srbiju tek tako prepustili Rusima s kojima u ovo vreme obnavljaju Hladni rat na Bliskom istoku.
„Ruska veza” ima „američku cenu”. Nova srpska vlast će produžiti ka EU i mnogo brže i efikasnije od prethodne rešavati, i rešiti, pitanje Kosova.
Zar se ne čini da za to već ima dovoljno dokaza? Toma Nikolić je još u vreme kampanje rekao da dijalog s Prištinom treba dići na mnogo viši politički nivo. Smatrao sam tada, a i sada, da je to njegova veoma važna izjava.
Potom se iz vlasti govorilo o razgovorima s „legitimnim predstavnicima”. Istina ne države Kosovo – jer bi to bilo preko ego, a niko to na Zapadu i ne traži – već s predstavnicima kosovskih Albanaca.
Sve je propraćeno „čvrstim uveravanjima” srpskih vlasti da će ispuniti sve što je dosad u briselskim pregovorima dogovoreno. U leksiku Beograda uselila se dragoceno pragmatska reč „ustupci”.
Oduvek sam smatrao da stranka poput SNS-a, derivat radikala koji se reformisao po šablonu hrvatskog HDZ-a, ima mnogo veće šanse da povuče odlučne poteze na temu Kosova. Ne, ne, neće ga prodati, ali oni mogu neuporedivo lakše da „normalizuju” odnose, što je ono što očekuju Vašington i Brisel.
Balast prošlosti, za šta opozicija optužuje udarni deo vladajuće koalicije, na naše oči se pretače u naprednjačku prednost.
Ko će Nikolića ili Aleksandra Vučića da optuži da su „izdajnici”? Da nisu patriote? Možda neki zaslepljeni zilot iz „Pokreta 1389.” ili „Dveri”, i to je sve.
S takvim političkim kapitalom, uz saglasnost Amerikanaca koji o tome obaveštavaju partnere u EU, naprednjaci uz podršku socijalista mogu da stvaraju (lažni) imidž da Srbija postaje ruska gubernija.
I Rusi mogu da budu zadovoljni. Uživaju u ulozi sveslovenskog pravoslavnog patrona. Obezbedili su sopstveni uticaj, pre svega ekonomski, koji im je važan. Mirni su jer Srbija ne ide u NATO, pa ne može da im smeta što i ovaj srpski ministar vojni srdačno ćaska s komandantom Garde iz Ohaja.
Što se Kosova tiče oduvek su govorili da će prihvatiti svako rešenje na koje pristaje Beograd.
No, arhitekturi ove konstrukcije mogle bi da priprete varnice koje su iskakale tokom posete Jelka Kacina. To što su se Ivica Dačić i izvestilac za Srbiji u Evropskom parlamentu sporili oko tumačenja prisustva Prištine na međunarodnim skupovima nije novina. Pitajte Borka Stefanovića i Roberta Kupera.
Šta je Kacin bitno novo, a neprijatno, rekao a da nismo znali? Manje-više ništa. Raščistite sa sistemskom korupcijom i spornim privatizacijama. Teško da ćete ove godine početi pregovore sa EU, a da li ćete 2012. dobiti datum početka pregovora, to je već možda drugo pitanje.
„U Srbiji izgleda kao da postoje dve države, jedna je večita i namenjena eliti koja sve drži u svojim rukama, a druga je namenjena ogromnoj većini stanovništva, i to nije održivo.”
Potpisujem.
Slične poruke, ovoga puta od Evropske komisije, mogla je da čuje i Suzana Grubješić u Briselu.
Sve kratko, jasno i realno – s pozicije odnosa snaga. Pa i želja. Koliko znam Srbija hoće u EU, dok Unija ne pokazuje ambicije da se pridruži Srbiji.
Ali, Jelko, Jelko, zašto je to rečeno tako direktno, merkelovski? Naši to ne vole. Zato ste se namestili. Ono što ne smeju da kažu nemačkoj kancelarki, odbrusili su Vama: snizite ton i ne držite lekcije.
Imponuje kada političari vode brigu o dostojanstvu države i svih nas, ali brine me način na koji je srpski premijer reagovao na Kacinovu alergološku probu. Ne mogu da ne prećutim da me alergija podseća na Voju Koštunicu – i ekonomiju, a Dačićev način – na pokojnika s kojim ne voli da ga porede.
Retorika za unutrašnju upotrebu lako može da ostavi spoljne posledice.
Boško Jakšić
objavljeno: 02.09.2012.
