Izvor: Poznati.info, 12.Mar.2013, 02:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Montevideo“, priča koja je donela vedrinu
Akteri “Montevidea” – Uroš Jovčić, Aleksandar Radojičić i Ivan Zekić – o svojim junacima: I da nismo voleli loptu, za ovo vreme bi je zavoleli. Tridesete godine su bile romantičnije vreme
ZA Uroša Jovčića, Aleksandra Radojičića i Ivana Zekića, fudbalske pripreme, sve sa upalama mišića i povredama, počele su još pre četiri godine. I da nisu voleli loptu, za to vreme bi je, kažu, zavoleli. Zato im je teško da poveruju da će “sudija” narednih >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << dana odsvirati kraj. Jer, kako stvari stoje, snimanje drugog dela filma “Montevideo, bog te video” je na izmaku, a ovonedeljna epizoda serije biće i – poslednja.
Šta se to u životima ove trojice glumaca, osim što su zarad uloga redovno trenirali, još promenilo od 2009. godine?
Na povik – “Balerina”, Aleksandar se, recimo, okrene, a da ne trepne. Nosonja možda nije baš najsimpatičniji nadimak, ali Uroš se protiv njega ne buni, a i Ivan je navikao da ga sve češće zovu Ivica (Bek). Na identifikaciju sa svojim junacima, glumci su lako pristali. Pre toga su, ipak, morali dobro da ih upoznaju. Neki i da budu na dijeti.
- Nije mi žao nijednog izgubljenog kilograma, zbog kojih nisam mogao da obučem omiljene farmerke. Nije mi žao zbog frizure koju već tri godine ne smem da menjam. Nisu me boleli nijedna modrica, nijedan žulj koje sam zaradio na snimanju. Ne smeta mi ni to što će me možda zauvek pamtiti po nadimku Nosonja. Moj lik i ova priča su to zaslužili – priča Uroš, kojeg u “Montevideu” gledamo kao Đorđa Vujadinovića Nosonju.
Kako o Ivici Beku nije bilo mnogo podataka, Ivanu je u građenju lika pomogla knjiga Ljubomira Vukadinovića (“Sportisti govore”).
- Tu sam pronašao pismo koje je Ivica poslao svom prijatelju, kada je već dobio francusko državljanstvo. Saznao sam da je bio u sjajnoj fizičkoj formi, da nije previše uživao u slavi i da je bio vesele naravi. U smiraj dana je voleo da popuši jednu cigaretu u svojoj bašti. I bio je, što je meni značajno, dobar drug. Umro je u bedi, od srčanog udara, u 54. godini – otkriva nam Ivan, koji se brani od popularnosti, jer je ona, kaže, površna, a njega zanima suština.
Aleksandar kaže da mu je druženje sa Mikicom Arsenijevićem Balerinom, otvorilo novo poglavlje u životu.
- Naučio sam mnogo korisnih stvari. Ali ne samo kako se radi u livnici ili kako se igra fudbal na vrhunskom nivou, već kako je malo potrebno da čovek bude srećan. Meni je Mikica pomogao da shvatim koje su prave životne vrednosti i da pronađem kočnicu u brzini svakodnevice. Zahvaljujući njemu, počeo sam da uživam u malim stvarima, koje život čine posebnim – kaže glumac.
Ova priča im je, slažu se, unela vedrinu u živote. A to, kao i privilegiju da kroz “Montevideo” iskuse čari “vremeplova” – povratka u tridesete godine prošlog veka, duguju “selektoru” Bjeli. Kako Uroš kaže, shvatili su da je to bilo neko romantičnije vreme, u kojem drugarstvo nije imalo cenu, a prvi komšija je bio najbolji prijatelj.
- Bilo je to vreme u kojem se sporije živelo, u kojem je bilo manje novca, a više davanja. Pogledajte, u “Montevideu” fudbal nije samo igra. Fudbal je vizija. On se igra zato što se voli, a ne da bi se, igrajući, profitiralo – smatra Jovčić.
Rad na “Montevideu” zbližio je ove momke. “Krali” su zajedno vreme, trošili ga više nego sa najbližima. Postali su prijatelji.
- Ljudi se ili nađu ili se ne nađu. Mi smo generacijski bliski, imamo slična interesovanja i odlično se razumemo. Zato je raditi i družiti se sa Acom i Zekom bilo pravo zadovoljstvo – kaže Uroš.
Ivan potvrdno klima glavom na Uroševu priču. Priču o prijateljstvu koje se rodilo na “terenu”. Kaže da je rad sa Aleksandrom i Urošem i učenje i zabava. A kako je, dodaje, teško spojiti te dve stvari, onda je zadovoljstvo bilo još dragocenije.
- Bilo je toliko anegdota sa snimanja, ali ne bih mogao da izdvojim nijednu, jer smo izgradili interni smisao za humor, pa nisam siguran da bi to ikome bilo smešno – kaže kroz osmeh Ivan, koji je zbog “Montevidea” zapostavio bend, ali kod kuće i dalje svira gitaru.
Aleksandar u šali kaže da je imao nesreću da kolege upozna pre snimanja, ali da to što je “prinuđen” da ih od 2009. godine viđa intenzivno, nikada neće oprostiti Draganu Bjelogrliću.
- A o radu sa njima i o njima samima, na moju veliku žalost, mogu da kažem samo najlepše. Iako bih voleo da ih ocrnim i izogovaram, moraću ovo da izustim – oni su kolege i ljudi kakve možete samo poželeti u svojoj blizini – kaže Radojičić, dodajući da se nada nekom novom zajedničkom projektu.
Četiri godine je, kažu glumci, dug period da bi se odjednom “isključili” iz priče u kojoj su, svojom voljom i na veliku radost, boravili.
Nedostajaće im atmosfera sa snimanja, utakmice koje su igrali i van kadra, druženja pre i posle snimanja, interne šale, zanimljiva putovanja… Zbog svega toga, veruju da je kraj snimanja tek početak priče o “Montevideu”.
- Ili, što bi mali Stanoje rekao u prvom delu filma – “Nema kraja” – završava Aleksandar.
Izvor: Novosti.rs
Pogledaj vesti o: Fudbal
