Izvor: Politika, 16.Jan.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A sad nešto sasvim drugačije
Film „Montevideo, vidimo se!”, režija Dragan Bjelogrlić, uloge: Miloš Biković, Petar Strugar, Viktor Savić, Aleksandar Radojičić, Predrag Vasić, Branko Đurić Đura, Elena Martinez, Armand Asante, Ivan Zekić, Srđan Todorović, Srđan Timarov... Trajanje 140 minuta, proizvodnja Srbija, 2014.
Postupak „jednim udarcem dve muve”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čini se, odomaćuje se u srpskoj kinematografiji. Od sati i sati snimljenog materijala, često i od samih restlova, montažnim majstorijama dobije se i film i televizijska serija ili obrnuto. Korist je višestruka, producenti i autori srećni i zadovoljni, obezbeđuje se i televizijska i bioskopska publika, iako rezultati ovakvog filmsko-televizijskog činodejstvovanja nisu uvek na zavidnom nivou. Srećom pa to nije slučaj ni sa prvim ni sa drugim delom projekta zvani „Montevideo” u režiji Dragana Bjelogrlića. Ovde se gore navedeni postupak pokazao kao veoma uspešan i kao takav i prihvaćen i sasvim opravdan.
O filmu i seriji „Montevideo, bog te video” svi sve znamo, bilo je i reprize. O sveukupnom nastavku sage o pionirima fudbala na našem tlu i učešću jugoslovenske reprezentacije na Mundijalu u Urugvaju 1930. godine, delimično se za sada može suditi na osnovu nekoliko epizoda TV serije prikazane prošle godine pod nazivom „Na putu za Montevideo” i na osnovu upravo premijerno prikazanog filma „Montevideo, vidimo se!”. Međutim, već sada se može reći da je ovo skupoceni producentski proizvod lepo upakovan, sa sve mašnicom!
Ovde su u pitanju visoki produkcijski i postprodukcijski standardi, pomerene su granice standardnog srpskog filma. Jasno se vidi gde su i na šta su potrošene pare, vidni su napori, pa i producentske žrtve, jer predugo je trajao nastanak ovog filma u kojem je reditelj imao sve potrebne uslove za rad i kreaciju. Zbog svega ovoga treba čestitati producentskoj kući Intermedija netvork i Dejanu Petroviću, kao i izvršnom producentu Goranu Bjelogrliću.
U redu za čestitke je i montažer Petar Marković, koji je u saradnji sa Dejanom Uroševićem i Svetolikom Mićom Zajcem, a u saglasju sa rediteljem Draganom Bjelogrlićem, montažnim rezovima ogromnog broja sveukupno snimljenih kadrova čvrsto zategao filmsku celinu, uspešno „peglajući” i njene povremene dramaturške neravnine.
Naravno da čestitke zaslužuje i Dragan Bjelogrlić. On je rediteljski i sazreo i vidno uznapredovao u odnosu na svoje prethodno filmsko delo. Sve scene koje se u filmu „Montevideo, vidimo se!” odnose na fudbalske utakmice, na igračke majstorije na terenu – na driblinge, pasove, šuteve, guranje, na sveukupnu atmosferu na stadionu Mundijala, na odnose između likova i na taj sveukupan, šarenoliki muški svet, režirane su vrhunski. Nažalost, to ne mogu da tvrdim i za one scene koje pripadaju takozvanim dramaturškim rukavcima, u kojima se dodatno produbljuje karakterizacija i psihologija likova, širi sportska priča dopunjavajući se melodramskim, dramskim ili farsičnim tonovima, koji nemaju uvek svoje potpuno opravdanje i zbog čega, naročito u drugom delu, film povremeno gubi na koherentnosti.
I u filmu „Montevideo, bog te video” pokazalo se da iskusni glumac Bjelogrlić kao reditelj ume da radi sa svojim kolegama glumcima. U filmu „Montevideo, vidimo se!” to je još uočljivije. I plejada mladih glumaca predvođena Milošem Bikovićem (Aleksandar Tirnanić Tirke), Petrom Strugarom (Blagoje Marijanović Moša), Viktorom Savićem (Milutin Ivković Milutinac), Aleksandrom Radojičićem... u međuvremenu je sazrela, a i naučila bolje da igra fudbal. Španski glumci, koje je Bjelogrlić odabrao da glume Urugvajce, u potpunosti su opravdali ukazano poverenje i izvrsno se uklopili u film. Od mladog Predraga Vasića kao Stanoja, maskote reprezentacije i Tirketovog dušebrižnika, i ovog puta je teško odvojiti oči, izvrstan je. Branko Đurić Đura u liku mostarskog Hrvata Paka, što je još onomad emigrirao u Montevideo, svojim komičkim majstorijama osvežava filmsku priču. Uočen je, a kako ne bi, i hrvatski glumac-reditelj Dejan Aćimović u liku gradonačelnika Montevidea...
Jedini koji se oteo Bjelogrlićevoj kontroli i iskočio iz inače sjajnog glumačkog sazvučja jeste Armand Asante. Veliki holivudski glumac preglumljuje. Možda je čak bolje reći – glumata. Kao da ne pripada ovom filmu. Naši mladi glumci su ga „pojeli”.
Fotografija Gorana Volarevića u filmu još je jedan od veoma privlačnih i dragocenih elemenata. Scenografija Gorana Joksimovića i Nemanje Petrovića i kostimi Dragice Laušević znatno su doprineli sveukupnoj atmosferi i rekonstrukciji jedne epohe, muzika Roberta Manjifika i pesma Luz Kasal slušaće se i posle filma, ali ono što je od vizuelnih efekata u filmu „Montevideo, vidimo se!” učinio Nebojša Rogić Roga, teško da će se ikada zaboraviti. On je svojim grafičkim majstorijama čitav fudbalski stadion ispunio nepostojećim gledaocima, koji viču, skaču, raduju se. Tako nešto do sada nije bilo viđeno u domaćem filmu.
Bjelogrlićev „Montevideo, vidimo se!” sa uživanjem se gleda, uprkos povremenim odlascima u patetiku. Film budi lepa osećanja, podseća na neke osnovne ljudske vrednosti, otvara i neke važne sportsko-političke teme i pre svega – dobro zabavlja gledaoca. I šta ćete više!
Dubravka Lakić
objavljeno: 17.01.2014.
