Izvor: B92, 22.Avg.2011, 12:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kraj Arapskog proleća?

Beograd -- Padom Tripolija u ruke pobunjenika borbe u polugodišnjem libijskom građanskom ratu približile su se kraju.

B92 će vas podsetiti na najvažnije događaje koji su doveli do prekida 42-godišnje vlasti pukovnika Moamera Gadafija.

Građanskom ratu u Libiji prethodilo je "Arapsko proleće", započeto u Tunisu 18. decembra 2010. Protesti >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << su postali nasilni početkom januara.

Nakon mesec dana protesta, 14. januara u Tunisu je proglašeno vanredno stanje.

Prethodno je predsednik Ben Ali raspustio vladu i raspisao prevremene izbore.

Nezadovoljstvo se iz Tunisa ubrzo proširilo na Egipat, gde je u februaru okončana gotovo tridesetogodišnja vladavina Hosnija Mubaraka.

Zatim se talas protesta širio kroz arapski svet sa različitim uspehom i različitom podrškom i stepenom zainteresovanosti zapadnih sila za njih.

U Tunisu i Egiptu talas je doveo do promene režima tokom tokom prva dva meseca, u revolucijama koje je karakterisala široka upotreba društvenih mreža. Alžir, Irak, Jordan, Maroko i Oman bili su takođe zahvaćeni protestima, ali su vlasti u Jemenu, Bahreinu i Siriji bile mnogo otpornije i izdržale su ozbiljne udare opozicije, često koristeći nasilje.

Stvari su se najviše iskomplikovale u Libiji, gde se pobuna pretvorila u dugi i krvavi građanski rat, čijem kraju prisustvujemo.

Tamošnji režim imao je na startu sukoba mnogo bolju finansijsku situaciju i jače uporište u sopstvenoj vojsci, uz četiri decenije iskustva u vladanju, pa je izvesno da pobuna ne bi uspela bez obimne podrške aviona NATO-a koji su Libiju bombardovali preko pet meseci.

Demonstracije su počele 15. februara u Bengaziju, drugom gradu po veličini u Libiji, glavnom gradu pokrajine Kirenaika na istoku zemlje i mestu koje je tradicionalno bilo negativno orijentisano ka Gadafiju.

Već prvog dana policija je pucala na demonstrante, a kao Dan ustanka računa se 17. februar, kada je broj demonstranata u Bengaziju porastao na desetine hiljada.

Usledio je trodnevni haos, okončan padom Bengazija u pobunjeničke ruke dvadesetog februara. Ključna tačka bilo je zauzimanje kasarne Katiba, u kojem je ključnu ulogu odigrao samoubica u kamionu, koji je razneo ogradu kasarne.

Usledilo je doba konsolidovanja pobunjeničke vlasti na istoku (gradovi između Bengazija i egipatske granice Baida i Tobruk već su bili u pobunjeničkim rukama), formiranje Privremenog prelaznog saveta i prvi pokušaji da se borbe prenesu preko zaliva Sirt na zapad zemlje.

Posle početnih uspeha rani entuzijazam brzo je splasnuo kada je Gadafi sproveo prvu kontraofanzivu, koja je kulminirala desetog marta zauzimanjem Brege (blizu samog vrha zaliva Sirt), napadom na Adždabiju i čišćenjem pojedinačnih pobunjeničkih uporišta dalje ka zapadu.

U tim danima izgledalo je da će pobuna biti krvavo ugušena, ali je u trenutku potpune nadmoći Gadafijevog režima UN zabranio letove iznad Libije, a odmah zatim je NATO počeo akciju bombardovanja (Francuzi su krenuli u prvi napad nekoliko sati po donošenju rezolucije UN).

U teoriji bombardovanje je trebalo da služi pacifikaciji situacije i da pogodi sve strane koje krše primirje, ali se tokom pet meseci dejstava ispostavilo da je svih 7549 napada bilo usmereno ka Gadafijevim trupama. Priliku da spreče intervenciju propustili su Rusi i Kinezi ostavši uzdržani na glasanju, što su učinili i Nemačka, Brazil i Indija.

Podršku avionima NATO-a pružile su i neke arapske zemlje (Katar, UAE), ali su u ranoj fazi neretko greškom stradali i pobunjenici.

Ključna tačka za ceo libijski rat bila je Misrata, luka na sredini zemlje, oko koje su gotovo dva meseca vođene žestoke borbe. Kao i u slučaju Bengazija, izgledalo je da će obruč Gadafiju lojalnih snaga slomiti otpor izgladnelih pobunjenika, kada su se umešali bombarderi NATO-a, otvorivši prostor za početak kontraofanzive 25. aprila. Žestoke i krvave borbe su se nastavile, a posle 11. maja, kada su pobunjenici zauzeli aerodrom, bilo je jasno ko je dobio bitku. Četiri dana kasnije režimske trupe su se povukle sa oboda grada.

Usledilo je usporavanje rata u istočnom delu zemlje, a centar aktivnosti premestio se u brda i planine u unutrašnjosti zapadne Libije. Iako je veći deo sveta prestao da aktivno prati vesti iz tih udaljenih zaselaka, upravo su tu pobunjenici dobili stratešku bitku. Posle nekoliko bitaka oko mesta Kavališ oni su savladali režimske snage i spustile se niz obronke Nafuse, presekavši linije komunikacije Gadafijevog režima sa Tunisom, odakle su uglavnom dobijali namirnice.

Lagano napredovanje je nastavljeno osvajanjem nekoliko manjih mesta, a kao početak završnog napada može se uzeti 15. avgust, kada je u pobunjeničke ruke pao Garjan, grad 80 km južno od Tripolija. Taj datum je izuzetno važan, jer je tako presečen i poslednji ključni put koji vodi iz glavnog grada. Pet dana kasnije obruč je potpuno zatvoren zauzimanjem Zavije, mesta u kojem je poslednja još aktivna rafinerija u Libiji.

Već sledećeg dana počeo je napad na Tripoli, a otpor snaga lojalnih Gadafiju bio je neuporedivo slabiji od očekivanog: već tokom popodneva pobunjenici su ušli u zapadne delove grada, dok su se sa istoka sasvim približili predgrađima. Do večeri u njihovim rukama bio je stari deo grada sa Zelenim trgom, nešto posle ponoći zauzet je i aerodrom, a otpor se sveo na Bab el Aziziju, gde je Gadafijev kompleks.

Pred nama je nesumnjivo smirivanje stanja u Libiji, jer je Gadafijev režim izgubio većinu saveznika, gotovo sva glavna uporišta, nestale su finansijske i rezerve materijala za rat, a dugo se po zapadnim medijima priča o tome da cela njegova porodica već dugo sprema bekstvo.

Pažnja sveta sada će se verovatno prebaciti na Siriju, gde snage lojalne Baširu el Asadu pokušavaju da uguše višemesečnu pobunu masovno koristeći oružje.

Nastavak na B92...