Izvor: Politika, 02.Okt.2010, 23:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobre priče su lekovite
Roman „Duhovi nad Balkanom” je epilog i prolog, završava sve priče iz prve i započinje priču druge trilogije, on je kopča između dva troknjižja
Izdavačka kuća „Alnari” iz Beograda objavila je nedavno roman Gordane Kuić „Duhovi nad Balkanom”. Ovaj roman, ističe Ljiljana Šop, i liči i ne liči na njene prethodne knjige. Veruje da će on sačuvati dosadašnju čitalačku publiku Gordane Kuić, ali i pridobiti neke nove i drugačije, literarno zahtevnije čitaoce.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Gordana Kuić (1942), dobitnica nagrade „Žensko pero”, objavila je dve trilogije. Jednu čine romani: „Miris kiše na Balkanu”, „Cvat lipe na Balkanu” i „Smiraj dana na Balkanu”, a drugu „Legenda o Luni Levi”, „Bajka o Benjaminu Baruhu” i „Balada o Bohoreti”, kao i zbirku „Preostale priče”. Producentska kuća „Sinema dizajn” upravo snima televizijsku seriju po motivima romana „Miris kiše na Balkanu”. Serija će premijerno biti prikazana krajem godine na RTS-u.
Počeli ste da pišete, jednom ste rekli, ne da bi postali pisac, već da bi od zaborava sačuvali životnu priču majke Blanke Salom i svojih tetaka?
Priča o mom pisanju započela je krajem sedamdesetih godina prošlog veka kada sam sedeći sa mojom majkom Blankom Levi, u romanu –Salom, beležila njene priče, iste one koje sam od detinjstva slušala, a sve u želji da otmem od zaborava njen i živote njenih sestara, smelih žena koje su svaka ponaosob živele ispred svoga vremena, imale svoje snove i ciljeve od kojih nisu odstupale bez obzira na prekore tadašnje veoma patrijarhalne sarajevske sredine. Moja majka je bila sjajan pripovedač, magid –na hebrejskom, a jevrejsko je verovanje da su dobre priče lekovite. Kada bi mi ispripovedala jedan događaj, ja bih potom odmah otišla u svoju sobu i te beleške kucala na mašini pokušavajući da ih uobličim u jednu prihvatljivu celinu. Posle gotovo godinu dana, imala sam štivo od oko 800 strana i tada prvi put pomislila da bih od tog materijala mogla da stvorim roman. Tada je tek počeo pravi posao.
Napisali ste uzbudljivu istoriju sefardskih Jevreja na ovim našim prostorima?
Mnogo kasnije, u razgovoru sa Davidom Albaharijem, koji je pored Filipa Davida i Julije Najman,bio član žirija za dodelu nagrade na godišnjem konkursu Jevrejske opštine, a ja sam jednoglasno dobila prvu nagradu za „Miris kiše na Balkanu”, shvatila sam da sam napisala ne samo sagu o sefardskim Jevrejima između dva rata, već i povest o drugim narodima na području,nažalost,uvek uzburkanog Balkana.
Radnja romana u prvoj knjizi – „Miris kiše na Balkanu”,događa se u Sarajevu, u kojem nikad niste živeli. U kojoj meri ste koristili arhivsku građu i svedočenja?
Jedini izvor za pisanje mog prvog romana bila je moja majka sa malom primesom moje mašte. Za sve druge romane radila sam obimna istraživanja, a pogotovo za „Legendu o Luni Levi” i „Bajku o Benjaminu Baruhu” s obzirom na to da sam radnju smestila u XV i XVI, odnosno XVII vek.
Drugi tom – „Cvat lipe na Balkanu”, posvećen je Drugom svetskom ratu, dolasku komunista na vlast. Kako su se te promene odrazile na porodicu Salom?
„Cvat lipe na Balkanu” obuhvata period od 1945. do 1965. godine. Oslobođenje i dolazak novog režima prouzrokovao je veliku nesreću za moju porodicu jer je moj otac, Metodije Kuić, u romanu –Marko Korać, koji je pobegao iz ustaškog zatvora u Sarajevu, zbog svojih otvoreno antipavelićevskih članaka,objavljivanih u njegovim dnevnim novinama „Jugoslovenska pošta”, bio odmah obeležen kao kapitalista. To je značilo,ne samo oduzimanje celokupne imovine, pokretne i nepokretne, odsustvo bonova pomoću kojih se kupovala hrana, već i njegovo zatvaranje i slanje u rudnik Bor na prinudni rad. Tridesetogodišnji „zajednički stan” predstavljao je još jedan užasavajući dodatak porodičnoj tragediji. Ipak, uprkos svemu tome, moja porodica, koja je tada uključivala i moju tetku Riki, živela je srećno, što možda zvuči neverovatno, ali je istinito: ljubav, podrška i sloga između njih troje i mene koja sam bila tek devojčica, izgradili su nerazrušivu osnovu našeg života. Zato bih ja uvek rekla da sam imala srećno detinjstvo, mada nisam imala ni lutku ni loptu.
U trećoj knjizi – „Smiraj dana na Balkanu”, govorite o poslednjem ratu, vremenu kada se sve raspada i sve nestaje. Činilo vam se da je to kraj svih krajeva?
Po završetku svakog od mojih romana bila sam sigurna da više ništa neću napisati. Po završetku „Smiraja dana na Balkanu” u to sam bila ubeđena. Bračni trougao u koji se Vera Korać uplela završio se nepovoljno po junakinju romana; zemlja koju je toliko volela se raspala, njen naporan posao u kome je uživala takođe, i shodno svemu tome na kraju romana njen život se gasi. Trilogija je završena nestankom poslednjeg izdanka jedne porodice – pokriven je ceo XX vek. Da, to je predstavljao kraj svih krajeva. Bar sam ja tako mislila stavljajući tačku na poslednju rečenicu romana „Smiraj dana na Balkanu”.
Da li je roman „Duhovi nad Balkanom” četvrti zglob, epilog prethodne trilogije, ili prvi tom nove trilogije?
Roman „Duhovi nad Balkanom” je i jedno i drugo. I epilog i prolog. Naime, on završava sve priče iz prve trilogije i započinje priču druge trilogije. On je kopča između dva troknjižja. Njegove četiri „epizodije” imaju fantazmagorični prizvuk, kušaju čitaočevu maštu i želju za igrarijom. Onje, za razliku od svih ostalih romana koji su postavljeni hronološki, vremenski skokovit – od daleke budućnosti do daleke prošlosti, on je stilski prepoznatljivo moj, ali različite konstrukcije. Rečju, roman u čijem sam pisanju – tom zahtevnom i zanosnom poslu – možda najviše uživala.
Zoran Radisavljević
-----------------------------------------------------------
Roman mora da priča
Nema ničeg bez priče – prva je rečenica u romanu. Bez priče, bez radnje, dakle, nema ni romana?
Oduvek sam verovala u tu postavku, a potom sam pronašla i jednu Stendalovu rečenicu koju sam upotrebila kao moto mojih romana, a koja veli „Il faut que le roman raconte” (Roman mora da priča).Naravno, svesna sam da mnoge književne struje ne dele sa mnom ovakav stav, takođe da mnogi pisci, kao i oni najveći poput Džojsa i Virdžinije Vulf, nisu Stendalovu premisu smatrali validnom, ali sve je to pitanje uverenja, to jest ukusa. I velika je sreća što se svi mi razlikujemo. Bez tih razlika, opstanak na ovoj planeti bio bi beskrajno dosadan.
objavljeno: 03/10/2010
