Izvor: Politika, 12.Avg.2010, 23:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad je junak poznatiji od pisca
Onaj ko čita knjige koje su napisali Madona ili neka TV zvezda, to ne čini da bi uživao u njihovom jezičkom i metaforičkom bogatstvu, već da bi se identifikovao s jednim javnim uspehom
Vremena su se promenila, a sa njima i odnos prema knjizi i kulturi čitanja. Tačnije, društveni sistem promenjen je u poslednjih dvadeset godina, a izdavaštvo je i kod nas postalo industrija okrenuta tržištu, koja svoje proizvode teži da plasira koristeći atraktivne promotivne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << materijale. Ali grubi zakoni tržišta, to znamo, nisu naklonjeni finim kulturnim proizvodima čiji kvalitet počiva na nijansama.
Gotovo sve izdavačke kuće kod nas su privatizovane, a država mnogo manje ulaže u knjigu nego u pozorište ili u film. Ona društvena uloga književnosti, koju je socijalistički sistem, iz možda pogrešnih razloga, priznavao, izgubila se, i sada je knjiga svedena na potrošnu robu koja se prilagođava zahtevima tržišta.
Do sredine devedesetih, u našim knjižarama domaća književnost bila je dvostruko zastupljenija od prevedene. Danas je taj odnos više nego preokrenut, mahom u korist knjiga prevedenih sa engleskog jezika.
Međutim, među svim tim naslovima često su nam priče ili glavni junaci poznatiji od autora (Kupoholičarka), često umesto knjige na umu imamo istoimeni film ili seriju („Devojka sa bisernom minđušom”, „Seks i grad”), a u svetu, i kod nas, naročito u poslednje vreme, slava autora, koji po profesiji nisu književnici, bitnija je od onoga što su napisali.
– Imena velikih pisaca, Markesa ili Fuentesa, Kundere ili Ruždija, Andrića ili Crnjanskog, Pekića ili Kiša, oličavala su čitav jedan kosmos značenja. Kada izgovorimo neko od tih velikih imena, mi odmah prizivamo kulturni kapital koji stoji iza njihovih knjiga, tip vrednosti koji oni oličavaju, poetiku na kojoj njihova književnost počiva, teme i pitanja koja njihova dela pokreću. Danas imena najčitanijih pisaca obično nemaju više takav značaj, ni auru, kaže za naš list direktor „Arhipelaga” i književni kritičar Gojko Božović, dodajući:
– Danas su na tržištu, po pravilu, dominantne dve vrste knjige. Jedno su knjige koje su poznatije od svojih autora, iz nekog razloga su postale brend, a ime njihovog pisca ne znači ništa ni samim čitaocima upravo takvih knjiga, a kamoli široj javnosti. Drugo su knjige čiji su autori nemerljivo poznatiji od svojih ostvarenja. Kada neko čita knjige koje su napisali Dejvid Bekam ili Madona ili neka TV zvezda, onda to ne čini da bi uživao u njihovom stilu, jezičkom i metaforičkom bogatstvu ili dubini misli, već da bi se identifikovao s jednim javnim uspehom. I tako se prvi put srećemo s literaturom bez autorstva.
Božović podseća, pri tom, da je u ne tako davno vreme socijalizma država imala u osnovi pokroviteljski odnos prema književnosti i kulturi, pod uslovom da se ne preispituje nekoliko ideoloških tabua.
– Naši pisci su postali svesni postojanja tržišta tek u drugoj polovini devedesetih godina. I od tada možemo da pratimo kako pisci različitih generacija, među njima čak i neki vrlo ostvareni i s lepom reputacijom, pišu svoje nove knjige imajući na umu pretpostavljena očekivanja tržišta. Ovo, naravno, važi pre svega za roman, jer je roman jedini žanr koji ima istinsku šansu na tržištu, objašnjava Božović.
Iako danas među prevedenim knjigama postoji i jedan broj izuzetnih dela savremene svetske književnosti, pa čak i prvih prevoda modernih klasika, naš sagovornik kaže da je ipak dominantan udeo „palp” literature, dakle, knjiga koja su izraz beskrajne, lake i neobavezujuće zabave, knjiga koje zaboravite čim ste ih pročitali.
– I to utiče i na izbor čitalaca, i na sam status knjige, a vidimo i na tematski i poetički izbor mnogih savremenih domaćih pisaca. Isto tako, nikada nije postojalo više knjiga, to je čitava jedna inflacija i ne postoji niko kome je lako da se razabere u tom mnoštvu najčešće šarenih korica. Čitaocima niko ne govori koje su knjige dobre, njih je uvek mnogo manje, i utoliko je to važnije reći nego koje su knjige loše. Književna kritika je izgubila nekadašnji značaj, ne zato što nema respektabilnih kritičara, već zato što više ne postoje kulturnoistorijske okolnosti u kojima kritika ima svoje mesto i ulogu, smatra Božović.
Manji izdavači, posebno oni koji objavljuju izdanja iz oblasti društvenih i humanističkih nauka, kao što je „Fabrika knjiga”, imaju problem da opstanu na tržištu knjiga. Za takve izdavače izostanak redovnog otkupa knjiga, što se događa u protekle dve godine, ozbiljan je udarac, a da se i ne govori o posledicama koje ima nepostojanje promišljene intervencije države u sferi izdavaštva.
Dejan Ilić, vlasnik „Fabrike knjiga”, smatra da nema razloga da se troše reči o delovanju tržišnih mehanizama na književnu produkciju. Posledice tog delovanja jasne su već godinama.
– Ako izdavaštvo treba da se povinuje tržištu, onda je sasvim u redu logika da se ulaganja smanje što je više moguće, a da se poveća dobit i skrati vreme povraćaja uloženih sredstava. U izdavaštvu to praktično znači da se odstrane lektori i korektori, smanji broj urednika, smanje honorari autorima i prevodiocima, da se umesto dobrih angažuju slabi prevodioci, koji manje „koštaju”, i da se takva knjiga što pre proda što većem broju kupaca. Pošto su kupci izloženi delovanju medija, onda je logično da će pre posegnuti za knjigom neke TV zvezde nego za knjigom dobrog pisca, za koga nisu ni čuli, jer nemaju gde to da čuju – ističe Dejan Ilić, uz napomenu:
– Kada izaberete knjigu koja je uspešna na engleskom govornom području, vi zapravo uzimate proizvod za koji je kampanja već odrađena i vi onda nastojite da to iskoristite. Na kraju, dobijete loše knjige i lošu književnost, ali tržište vam ne daje razloge da zbog toga budete nezadovoljni. Kada bi se domaće pozorište i film prepustili tržištu kao što je domaća književna produkcija već prepuštena, oni bi uskoro nestali. Ako će država i nadalje prema knjigama postupati kao što postupa u ovoj godini knjige, onda bismo čak mogli da poželimo da je nema.
Marina Vulićević
objavljeno: 13/08/2010
.jpg)
