Izvor: Politika, 09.Jul.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Afrika je svet
Trideseti rođendan Festivala Jazz a Vienne, u francuskom gradu Vjenu, proslavljen je večerima karipske muzike i bluza, Džo Bonamasa ustoličen je kao sledeći u nizu velikih „bluz-rok piromana”, na Veče Brazila dolazilo se iz Pariza
Na čelu parade je patkica sa svećicama, za njom se gegaju dva pingvina, zatim stupaju žabe, foke i zečevi u maničnom plesu, zebre sa gitarama na glavama, crne Madone sa bebama-đavolima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na grudima... Igrači, žongleri i akrobate iz trupe LaBelleZanka oživeli su u nedelju po podne nadrealne kreature sa postera Bruna Terija, da zajedno sa građanima Vjena proslave trideseti rođendan festivala JazzaVienne.
Posle obilne porcije čistog jazzau prvoj nedelji manifestacije, drugu polovinu obeležilo je niz zanimljivih tematskih večeri, uglavnom sa tzv. graničnih područja. Tužna melodija „Đango” Džona Luisa bila je zaista neobičan uvod u veselo Veče karipske muzike. HarlemKingstonExpress pijaniste Montija Aleksandera uspešno povezuje njegovo jamajčansko poreklo – tradicionalne pesme („Day-O /BananaBoatSong/”), ska (muzika starog partnera Ernesta Ranglina) i rege (hitovi Boba Marlija „RunningAway”, „ForeverLovingJah” i „NoWomanNoCry”) – sa dugogodišnjim radom na džez sceni. Džez fraziranje snabdeva muziku Jamajke prijatnim novim ukusima. Sa sastavom Irakere, pijanista Čučo Valdez je jošsedamdesetih ostvario savršeni spoj kubanske muzike i džeza, a sada ga je lepo videti u društvu novih klinaca The Afro Cuban Messengers, koji u formaciji tipičnog hard-bap septeta sa duvačima hodaju istim putem. Reference na legendarni sastav Jazz Mesengers Arta Blejkija podrazumevaju i izdašno improvizovanje svih muzičara, u kom se, naravno, posebno isticao Čučo, na tankoj razmeđi džeza, afro-kubana i klasične muzike, kojoj je pijanista uvek bio sklon.
Zvezda Bluz večeri bio je Džo Bonamasa, većustoličen od medija kao sledeći u nizu velikih „bluz-rok piromana”. I to je tačno to – energija bez emocija, čak i kad svira spori bluz, preglasno i besmisleno napadno. Deo njegovog šoua bila je i demonstracija gitarskog asortimana – u svakoj numeri bi menjao gitare, od dvovratne, preko „Flying V” modela, do akustične… Sa tom poslednjom je pokazao koliko bi mogao da pruži kada odraste. Svi bluz sentimenti su zapravo većranije potrošeni sa MusicMaker revijom, u okviru koje smo upoznali nekoliko staraca koje pomaže ova fondacija iz Južne Karoline. Dva metra visoki Doktor Bart, sa jednim zubom u ustima, pevačica sa plavom kosom Pet Koen, simpatični pijanista Ed Tigner sa kapetanskim šeširom, gitaristkinja Beverli Votkins, čije izbrazdano lice odaje svu patnju Afroamerikanaca… pevaju svoj bluz iz srca, ritam se klati, akorde često omaše, u trenutku improvizuju tekstove pesama… Ali, iz njih izbija prava duša bluza i njihova predstava zaslužuje najiskrenije poštovanje.
Tradicionalni CarteBlanche podelili su ovog puta saksofonista/klarinetista Mišel Portal i bubnjar Manu Kače. Kače je predstavio treći album za ECM, a Portal novo izdanje za Universal. U njegovom novom kvintetu značajnu ulogu igra našBojan Z., kao pijanista i producent (album je sniman u SAD – umesto prezauzetog Džeka Didžoneta u postavi je ovde bio Našit Vejts). Njihov nastup bio je apsolutna definicija džeza: svu pripremu za prvo javno izvođenje programa obavili su neposredno pred koncert, a ostalo je prepušteno pogledima, trenutku, inspiraciji… Zato je valjda muzika izmicala svakom stilskom određenju, na moment bliska klasici, zatim fri-džezu, da bi se onda našla u konvencionalnijim vodama, pa ubrzo u nekoj novoj ravni. Naspram ovog, Kačeova fjužn predstava, mada muzički kvalitetna, izgledala je kao dečja igra! Baškao i finale večeri, u kom su se Portalu i Kačeu pridružili gitarista Silvan Lik i basista Miroslav Vitous. Bio je to solidan džem-sešn, ali isuviše opušten za glavnu scenu – lepše bi bilo da smo ga čuli u nekom od klubova…
Na Veče Brazila obično se dolazi čak iz Pariza, što je, ubeđen sam, i ovog puta bio slučaj. Deo publike bio je obučen u žute sportske majice, a – da li slučajno? – koncert je predviđen za dan kada se očekivalo da će Brazil igrati u polufinalu Svetskog kupa u fudbalu. I bez dodatnog motivacionog impulsa fanovi su u popodnevnim satima izašli da ozvuče vjenske trgove sa pištaljkama, kongama i tam-tamovima, da bi na pola sata pred početak programa u Antičkom teatru krenula prava karnevalska atmosfera. U prvom, mirnijem delu večeri predstavila se simpatična Martinalija, odličnim samba novo repertoarom, u kom su njenom prijatnom glasu podršku davale egzotične brazilske gitare. Žur-gazda ove večeri bio je Karlinjos Braun: prvi, smešni,utisak pevača u belom odelu sa krestom šamanskog poglavice, nestao je ubrzo u moćnoj soul-fanki-latin muzici benda, Braunovog raskošnog vokala i talenta za vođenje zabave – ceo teatar je uskoro bio na nogama…
Legendarni vokalni trio Mahotella Queens (Južna Afrika) poželeo nam je dobrodošlicu u svet afričke muzike. Soveto je večeras pored Rone, ritam nas njiše, mile harmonije rashlađuju jošjedan vreli sumrak. U glavnom delu programa, Anđelik Kiđo je odala počast Mirijam Makebi (1932–2008). U sećanje na legendarnu „Mamu Afriku”, snage su udružili njeni najbolji učenici sa raznih krajeva kontinenta. Kiđo (Benin) je pripremila konferansu, predstavljajući umetnički i socijalni angažman južnoafričke pevačice, a odabrala je i pevače-saradnike (preciznije: prijatelje, kako je izjavila na konferenciji za novinare). Kiđo, Vusi Mahlasela (Južna Afrika), Sajon Bamba (Gvineja), Aša (Nigerija), Rokija Traore (Mali), Baba Mal (Senegal), originalni Mirijamin prateći vokalni trio i odličan bend pod vođstvom Tjerija Vatona ozvučili su nam priču o ljubavi i hrabrosti – Afrika je jedinstvena i Afrika je svet. Afrika je u nama, dok sa našim novim prijateljima pevamo „Malaiku” i „Pata Pata”, pesme koje su proslavile Mirijam Makebu i kojima je Afrika zauvek postala neodvojiv deo globalne muzičke kulture.
Bilo bi nepravedno u izveštaju ne pomenuti i velike heroje malih scena, u sitnim satima po završetku glavnog programa. U tzv. Ponoćnom klubu ove godine je trijumfovao pijanista Džejson Moran, originalnom kombinacijom klasičnog (Telonijus Monk) i naprednog (Endru Hil) džeza, sa bluzom i hip-hopom. Jazz Mix Reze Akbaralija doneo je niz različitih spajanja džeza i popularnih muzičkih pravaca, obično u izvođenju opskurnih lokalnih (ali izuzetno talentovanih) umetnika. Ukratko: fanki-bluz tonovi Ibrahima Malufa sa našim gitaristom Nenadom Gajinom, spoj klasičnog vokala (Eliz Keron) i džez avangarde (sastav DPZ), afro-soul grupe Setenta, sa sjajnim saksofonistom Orlandom Džulijusom, mešavina hip-hopa, repa i avangarde u režiji Hamida Drejka, Napoleona Medoksa i Mederika Kolinjona… Ova imena će, ubeđen sam, definisati nove puteve džeza u budućnosti.
Igračna žici u završnici nedeljne parade zamolio je organizatore da ispod njega ne postavljaju sigurnosnu mrežu. Žan-Pol Butelje i Žan-Pjer Vinjola, umetnički direktori festivala, uz sve značajniju pomoćReze Akbaralija, rade upravo isto. Spretno (i ne uvek bezbedno!) žonglirajući unutar različitihaspekata savremene muzike, pružaju džezu priliku da živi i blistavo sija u novom vremenu.
Vojislav Pantić
objavljeno: 10.07.2010.
