Izvor: Deutsche Welle, 12.Jul.2018, 13:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zapadni Balkan nikome nije prioritet

Samit o Zapadnom Balkanu održan u Londonu je potvrdio paradoksalnu poziciju Velike Britanije prema proširenju EU i pokazao njenu nespremnost za organizaciju takvog samita, kaže za DW politolog Adis Merdžanović.

DW: Gospodine Merdžanoviću, bili ste skeptični pre održavanja Samita o Zapadnom Balkanu u Londonu. Rekli ste da nemate velika očekivanja. Kako sada gledate na peti po redu Samit održan >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << u okviru Berlinskog procesa?

Adis Merdžanović: Sada sam još više skeptičan, jer ni ona minimalna očekivanja koja sam imao nisu ispunjena. Samit je bio, može se reći, skoro katastrofalan – u organizacionom i sadržajnom smislu. Rezultati su veoma, veoma skromni.

Prvog dana Samita, zvanični London uzdrmala je vest o ostavci ministra spoljnih poslova Britanije Borisa Džonsona. Samo nekoliko sati ranije ostavku je podneo i ministar za Bregzit Dejvis. Da li kriza britanske vlade, koja se dakle poklopila upravo sa održavanjem Samita, u stvari pokazuje gde se nalazi Zapadni Balkan kada je reč o gorućim političkim problemima s kojima se suočava EU?

Mislim da to samo pokazuje koliko je britanska vlada u suštini nestabilna. Potvrdilo se ono o čemu se mnogo govorilo i ranije, a to je pitanje kako Velika Britanija uopšte može, kao država koja napušta EU, da organizuje Samit čiji je cilj ubediti države Zapadnog Balkana da sprovedu reforme da bi mogle da užu u tu EU iz koje London izlazi.

Ta kritika s mogla čuti i pre Samita, a sve što se dešavalo tokom njegovog održavanja samo pokazalo da Britanija nije bila spremna za jedan takav samit. Mislim da to ipak ne ukazuje na značaj Zapadnog Balkana u sklopu EU, jer tu moramo posmatrati i druge faktore. No ta kriza sigurno pokazuje da Zapadni Balkan ne može biti prioritet za Veliku Britaniju, uprkos tome što su nas poslednjih meseci uveravali da će on ostati prioritet za Britaniju i nakon Bregzita.

O paradoksalnoj poziciji Velike Britanije u ovom slučaju mnogo se govorilo, ali premijerka Tereza Mej je, što svojim izjavama tokom Samita, što konkretno, udvostručenom finansijskom pomoći Zapadnom Balkanu, htela da poruči da London, uprkos Bregztu, ne odustaje od Zapadnog Balkana. Kako gledate na to?

Istina je da London pokušava mnogo da učini. I pre ovog Samita Britanci su organizovali mnogo konferencija i seminara tokom kojih su sa ekspertima razgovarali o tome šta bi trebalo učiniti i kako pomoći tom regionu. Ja sam sasvim ubeđen da su se oni trudili da naprave nešto dobro i da pokažu da i nakon izlaska iz EU ostaju angažovani u tom regionu. Međutim, mi ovde nismo u školi i ne znači da, ako se dobro trudite, da ćete dobiti i dobru ocenu, dobar rezultat. Dakle možete iskazati svoju želju, kao što je to uradila gospođa Mej, ali to nije dovoljno. Uprkos svim lepim rečima Tereze Mej i svih drugih koji su bili uključeni, ja mislim da ništa od toga nećemo videti u budućnosti.

Adis Merdžanović: Samit u Londonu nije ispunio ni minimalna očekivanja

Rekli ste da Samit nije ispunio ni minimalna očekivanja koja su postojala. Šta je trebalo da se dogodi da bi ga ocenili barem donekle uspešnim?

Barem nešto konkretno, a što nije usvajanje deklaracija. Imali ste deklaraciju o međususedskim odnosima, o nestalim osobama, ratnim zločinima, kriminalu... Međutim, to su sve deklaracije. Ni u jednoj sferi niste imali ništa konkretno, da možete reći kako će to biti napravljeno, koji su sledeći koraci, kako će izgledati monitoring u svemu tome. Nadao sam se da će biti barem neka inicijativa gde bi se jasno reklo koji su ciljevi za narednu godinu, šta se želi postići i kako se to namerava postići. To nismo videli, a od deklaracija koje smo videli, ne verujem da će nešto biti. Kao što je bio slučaj i sa većinom deklaracija sa prethodnih samita.

Jedna od glavnih tema Samita u Londonu bilo je pitanje bezbednosti. Nedavno ste u Vašoj analizi o odnosu Velike Britanije i Zapadnog Balkana naveli da se „prevelikim fokusiranjem na pitanja bezbednosti može naštetiti političkom procesu“. Zašto?

Problem je uvek koje ciljeve želite da ostvarite. Ako kažete da je cilj regionalna stabilnost, ona podrazumeva da nema organizovanog kriminala, da se smanji mogućnost povećanih etničkih konflikata, da se smanji uticaj drugih sila na razvoj tog regiona… Onda je to u suštini dobra stvar. Međutim ako kažete: „To je naš najveći cilj“, onda morate da se zapitate šta ćete uraditi sa nekom lokalnom vladom koja nije demokratska, ne pridržava se vladavine prava, možda je korumpirana, ali koja vam kaže da vam garantuje bezbednost.

Onda imate situaciju da morate da sarađujete s tim ljudima koji bi zapravo trebalo da sprovedu reforme, koji u suštini ne bi trebalo da budu na vlasti, ali ostaju na njoj jer obezbeđuju stabilnost. Takvim pristupom zaboravlja se jedna ključna stvar, a to je da jedini mehanizam kojim možete da obezbedi jedno demokratsko društvo, stabilan i ekonomski prosperitetan Balkan, jesu dugotrajne reforme društva, a ne neki bezbednosni savez koji je sklopljen od vladajućih elita. Jedino što vam treba jeste taj demokratski proces koji uključuje sve građane i menja čitavo društvo da bi na kraju imali i bezbednost.

Vi upozoravate na to da stanovništvo u regionu ukazuje na sve veće nazadovanje u demokratiji. Pri tom se to odnosi na region u kome praktično nijedna zemlja nije do kraja završila proces tranzicije i nije postala zrela demokratija. Maločas ste u drugom kontekstu govorili o kredibilitetu Velike Britanije. Da li tu EU generalno gubi kredibilitet s obzirom na eroziju demokratije u nekim njenim članicama?

Da, apsolutno je tačno da i EU u tom smislu ima veliki problem kredibiliteta. Taj problem će postati još veći na narednom samitu koji će biti održan u Poljskoj, gde vladavina prava trenutno nije obezbeđena. Dakle, EU s jedne strane sama po sebi ima kredibilitet ako uzmemo u obzir da se ona zalaže za te ciljeve, dakle vrednosti demokratije. Međutim, ono što se u EU poslednjih godina uočava veoma je problematično.

Nije reč samo o tome da demokratija na Zapadnom Balkanu nazaduje – ako posmatrate sve naučne indekse koji mere demokratiju u tom regionu – već je činjenica da ste u tih deset godina, kada je dakle demokratija nazadovala, imali situaciju da su te zemlje napredovale na svom putu u EU. I to vam jasno ukazuje na to da taj put ka EU možda nije najbolji mehanizam da se uvede i stabilizuje demokratija u tim društvima.

Pošaljite Facebook Twitter google+ Whatsapp Tumblr Newsvine Digg

Trajni link https://p.dw.com/p/319NA

Kako procenjujete dosadašnje rezultate Berlinskog procesa?

Pre nekoliko meseci pokušao sam da sastavim tabelu o tome šta jeste, a šta nije postignuto. U suštini, jedino što vidite da je postignuto jeste Regionalni odbor za mlade (RYCO), koji u suštini ima za cilj da se pojača interakcija između mladih u regionu. To je jedino konkretno što je proizašalo iz Berlinskog procesa. Oni rade dosta ozbiljno i oni će sigurno imati neke rezultate. Ono što takođe vidite jeste da je dogovoreno mnogo infrastrukturnih projekata. Tu bi takođe moglo da se dogodi nešto pozitivno, ali je još uvek pod znakom pitanja da li će to biti realizovano i kako će biti finansirano. Dakle, to je pozitivno.

No ako postavimo pitanje o tome šta je stajalo u svim usvojenim deklaracijama, kao recimo sa Samita u Parizu – tu se ništa nije dogodilo. I takvih primera ima još. Mislim da je centralni problem Berlinskog procesa taj što tu postoje različiti interesi. Evropa ima interes da pokaže da je ona angažovana u regionu, da ga podržava i da želi da spoji region u onim delovima u kojima to može da se učini. Međutim, političari iz regiona imaju glavni interes da obezbede novac za infrastrukturne projekte i zato prelaze preko drugih inicijativa kao što je sada bila bezbednost u Londonu, ili zaštita klime u Parizu, itd. Tako da imate partnere koji imaju drugačije interese i to ne može da donese velike rezultate.

Koga onda smatrate odgovornim?

Mislim da su u prvoj liniji odgovorne zemlje koje su to organizovale, pogotovo Nemačka koja je bila inicijator. Mislim da su koncipirale jedan proces koji sam po sebi ne može da dovede do veoma pozitivnih rezultata. A možda i nije trebalo da dovede do veoma pozitivnih rezultata, već je samo trebalo da pokaže da se ostaje angažovan u tom regionu.

I Nemačka i Velika Britanije suočavaju se s brojnim izazovima – kako na unutarašnjem, tako i na spoljnom planu. Šta onda možemo da očekujemo u budućnosti od Berlinskog procesa?

Najavljeno je da će naredni samit biti održan u Poljskoj. Verujem da će on i biti održan. Međutim, jasno je da Zapadni Balkan nije na listi prioriteta u Velikoj Britaniji, a nije – budimo iskreni – ni na listi prioriteta Nemačke. Možemo očekivati da će biti isto kao i do sada, da će svake godine biti organizovani samiti, da će se svi lepo slikati, ali da se suštinski ništa neće promeniti.

Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić je, govoreći o Samitu u Londonu, nediplomatski rekao da je to „predstava“. Da li se to možda odnosi na kompletan proces?

Ne bih rekao da je kompletan Berlinski proces jedna predstava. RYCO je, kao što sam rekao, bio pozitivan rezultat. Takođe mislim i da je Berlinski proces pomogao civilnom društvu. Mislim da je ipak važno da Zapadni Balkan ostaje na agendi EU i da se o problemima na Zapadnom Balkanu diskutuje i na evropskom nivou barem jednom godišnje.

Čak i ako nema suštinskih rezultata?

Da.

Dr Adis Merdžanović je politikolog i politički analitičar čiji se rad fokusira na Jugoistočnu Europu. Član je Centra za Jugoistočnu Evropu na Univerzitetu Oksford.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Nastavak na Deutsche Welle...