Izvor: Politika, 01.Apr.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udarci pukovniku
Ko je Musa Kusa: bliski hranitelj Gadafijevih revolucionarnih ambicija i mozak nekih od najtežih terorističkih zločina njegovog režima, ili uglađeni arhitekta libijskog približavanja Zapadu
Mini-serijal prebega doskorašnjih visokih funkcionera Gadafijevog režima na stranu pobunjenika govori štošta, bez obzira na to što libijski zvaničnici pokušavaju da im ne pridaju veću pažnju.
Ostavka doskorašnjeg šefa diplomatije Muse Kuse, koji je – rekavši da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je nespreman da više služi režimu – iz Tunisa otišao za London a potom za Pariz, ozbiljan je udarac pukovniku koji će morati da pomnije razmišlja o svom svakom narednom potezu.
Pre Kuse, odmah na početku pobune, Gadafija je napustio bivši ministar unutrašnjih poslova Abdul Fatah Junis. Posle Kuse, i bivši libijski ministar spoljnih poslova Ali Abdusalam Treki, koga je Gadafi imenovao za ambasadora pri UN, saopštio je da napušta dužnost: „Molim Boga da mi pomogne da učestvujem u spasavanju svoje plemenite nacije.”
Kusa je bio jedan od najbližih Gadafijevih saradnika u kreiranju libijske politike, i kao takav je „kapitalac” koji ga je napustio. Upravo ta činjenica je veoma značajna jer nagoveštava haos u vrhovima režima, možda i njegov kolaps, kako uostalom priželjkuju mnogi, od Vašingtona do Moskve.
Nema sumnje da se radi o ozbiljnom udarcu Gadafiju koji preuzima sve veću ličnu odgovornost za krvoproliće građanskog rata početog sredinom februara.
Da li će poslednje upozorenje pukovniku biti dovoljan signal da se dobrovoljno povuče? Verovatno neće.
A da li će napuštanje broda koji tone spasti Kusu od sumnji da je tokom godina, dok je bio šef spoljne obaveštajne službe, učestvovao u planiranju i organizovanju terorističkih akcija, poput obaranja američkog putničkog aviona iznad Škotske? Možda da, možda ne.
Sem što je preko noći postao veliki kapital Zapada, ko je Kusa? Bliski hranitelj Gadafijevih revolucionarnih ambicija i mozak nekih od najtežih terorističkih zločina njegovog režima, ili uglađeni arhitekta libijskog približavanja Zapadu?
Karijeru je gradio preko Revolucionarnih komiteta, ključnih organa vlasti sistema džamahirije. Odmah pošto je saopštio da Gadafiju otkazuje poslušnost, u Londonu su podsetili da je 1980, kao de fakto ambasador Libije u Britaniji, u intervjuu „Tajmsu” podržao likvidacije libijskih disidenata u Britaniji.
„Revolucionarni komiteti su odlučili da ubiju još dvojicu ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ja to odobravam”, ostalo je zapisano iako su posle iz Tripolija govorili da je pogrešno citiran.
Pošto je otvoreno iskazivao divljenje prema irskim militantima iz IRA, Britanci su ga proterali pa je u domovini 1984. dobio ulogu u Mathabi, antiimperijalističkoj organizaciji u Tripoliju koju je Gadafijev režim koristio za planiranje i sponzorisanje državnog terorizma i svetske revolucije. Već 1992. Kusa je na vrhu Mathabe.
U vremenima kada je postao šef obaveštajaca 1994, položaj koji će držati sve do 2009, Libija je zdušno podržavala razne terorističke organizacije po svetu, a Tripoli je bio Meka njihovih vođa.
Deceniju kasnije, sa takvim iskustvom, Kusa je od „brata vođe” dobio zadatak da Libiju izvede iz bratstva „otpadničkih država” u koje ju je ubacio Vašington. Pregovarao je oko isplate kompenzacija porodicama žrtava avio-terorizma iznad škotskog gradića Lokerbija 1988. kada je poginulo 270 ljudi i obaranja francuskog aviona nad Nigerom 1989. kada je stradala 171 osoba.
U kontaktima sa britanskom službom MI-6 po luksuznim londonskim klubovima pomogao je da se Libija odrekne ambicije za proizvodnju nuklearnog oružja.
Uspostavio je kontakte sa CIA za borbu protiv globalnog terorizma i lično doprineo da se održi sastanak obaveštajaca 27 afričkih nacija na koji je u Tripoli pozvan i šef CIA.
Uspesi tih pregovora omogućili su Libiji obnovu kontakata sa Zapadom, ukidanje sankcija i lukrativne poslove oko nafte.
Spekulisalo se da Gadafi nije bio previše zadovoljan što je probleme morao da rešava na taj način, pa je ostalo uverenje da je Kusa tada počeo da gubi ponešto pukovnikovog poverenja, iako mu je baš on širom otvorio vrata Pariza i Rima.
„Vikiliks” otkriva da je sada već penzionisani američki general Vilijam Vord uoči posete Libiji 2009. Kusu opisao kao čoveka obrazovanog na Zapadu (Univerzitet u Mičigenu), i kao pristalicu saradnje sa zapadnim zemljama.
Kusa je istovremeno, ispostavlja se, uspostavio bliske kontakte sa obaveštajnim službama u Britaniji.
Kada su Libiju uveliko zahvatili „dani gneva” poput Tunisa i Egipta, Kusa je bio taj koji je u martu, odmah posle usvajanja rezolucije UN o zavođenju zone zabranjenog leta Libiji, objavio jednostrani prekid vatre Gadafijevih snaga.
Šta god bila buduća uloga Muse Kuse, on će – bez obzira na svoju kameleonsku prošlost – svakako biti veoma koristan izvor informacija o vladavini enigmatičnog, emotivnog i nepredvidljivog pukovnika Gadafija.
Što je već dovoljno za zaključak da je „brat vođa” doživeo ozbiljan udarac.
Boško Jakšić
objavljeno: 02.04.2011
.jpg)
