Izvor: Politika, 16.Mar.2013, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snalaženje je naša borilačka veština
Svet „Alana Forda” nije bio oličen samo u kritici hladnoratovskog kapitalizma već i svakog autoritarnog i propagandističkog društva, kaže Lazar Džamić
Generacije Jugoslovena stasavale su prateći avanture „Alana Forda”. Jedan od njegovih simpatizera, Lazar Džamić, konsultant i publicista u oblasti marketinga, danas je direktor strategije u agenciji „KitcattNohrDigitas” u Londonu. Džamić je autor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << knjiga „Marketing: fore i fazoni”, „PR fore i fazoni”, „Proroci mudro ćute”, „Nocopyadvertising”, i „Cvjećarnica u Kući cveća – kako smo usvojili i živeli Alana Forda”, objavljene u izdanju „Heliksa” iz Smedereva, čija je promocija 10. aprila u Domu omladine, od 19 časova.
Objašnjavajući zašto su Jugosloveni voleli „Alana Forda”, Lazar Džamić naglašava da su sudbine likova iz ovog stripa, kao i naši životi, nalik jednom beskrajnom hrčkovom točku snalaženja.
– Snalaženje je našemajčinomleko, našaborilačkaveština, našuniverzitetinašeprokletstvo.Usituacijiukojoj nema pomoći spolja, i gde suredi organizacija samo puka želja, snalaženjejejedini način daseispliva. Ne fakultetska diploma, ne pristojnost, ne zakon.Samosnalaženje, gdeikakokoume– kaže Lazar Džamić.
„Alan Ford” je, kako dodaje, bioinspiracija, naš vodičkrozživot, preživljavanjekroz male pobedeilimakarkrozizbegavanjevelikihporaza.Svet crnohumorne farse „Alana Forda”, kaže Džamić, nije bio oličen samo u kritici hladnoratovskog kapitalizma, već i svakog nekompetentnog, autoritarnog i propagandističkog društva uopšte, što je jošjedanodrazlogazapopularnost stripa kodnas.
– Naš prirodnioblikmentalnogidruštvenogfunkcionisanjaje nadrealnafarsa, a tu je i naša spremnost da poverujemo u sve, i da ne verujemo ni u šta.„AlanFord”jemožda prvi’rijaliti šou’ na našim prostorima, dokumentarni zapis disfunkcionalnosti. Čitavanjegovasocijalnaisatiričnapoetika možese sažeti u moralnu teoremu: Svakotelopotopljeno u vlast gubi od svogubeđenjaonolikokoliko je teškanjimeistisnutakorist – kaže Džamić dodajući da je film „Ko to tamopeva” Slobodan Šijana, jedan je od’najalanfordovskijih’ filmova.
Prvi broj „Alana Forda” autori Lučano Seki (pseudonim Maks Bunker) i Roberto Raviola (Magnus) objavili su u Italiji 1969. Sem Jugoslavije i Italije, strip nije imao veliki uspeh – u Francuskoj je doživeo samo dva uzdanja, u Brazilu tri, u Danskoj šest, na engleski nije ni preveden. Prošle godine obeleženo je 40 godina od prvog „fordaća” na našem tržištu – „Vjesnikovog” izdanja iz 1972, u izvrsnom prevodu Nenada Briksija.
– Svet je u to doba bio podeljen na blokove, Evropa i Amerika prolazile su kroz studentske i antiratne demonstracije, obaveštajne službe bile su države u malom, a svet je bio pun nesigurnosti, gladi, zavera i kontrazavera. Takvo stanje reflektovano je i na popularnu kulturu – smatra Lazar Džamić.
– Sve što drugima liči na iracionalnost, nedostatak moralnih obzira, nelogičnost, zapanjujuće pojave i loš san, zapravo zvuči kao normalan radni dan u velikom delu Balkana. Socijalni mir u nekadašnjoj državi nije bio zarađen već pozajmljen. To je znao svaki zaposleni u državnoj firmi: dolazak u sedam ujutro, kafa i novine do devet, malo se pomere papiri na drugi kraj stola, pa sastanci komiteta i odseka, pa „pauza za topli obrok”, onda tračarenje, pa kući u tri, taman na vreme da se ode na njivu ili da se zida vikendica – piše Džamić u svojoj analizi.
– U takvoj našoj ekonomskoj nepismenosti, niko od nas nije pomislio da je zemlja, u suštini, bila jedna velika pozorišna kulisa koju su držali Titov kult ličnosti, sveprisutni DB i strani krediti. Gvozdena represija operisala je u mekoj i baršunastoj, pozajmljenoj, rukavici. Nije ni čudo što je Gorbačov, nakon posete Jugoslavije, izjavio: Video sam budućnost, i ustanovio da ne funkcioniše! – kaže naš sagovornik.
Džamić skicira tri tipa društava. „Glagolska – anglosaksonski svet, gde je sve vezano za rad, kretanje, delovanje, karijeru, i brzinu. Ničim nisu zadovoljni i stalno smišljaju načine da ispune svoje živote. Onda imenička (skandinavska) društva gde su ljudi mirni, nema mnogo galame niti brzine, važan je balans između odmora i rada. Država je izdašna, a narod rado plaća porez. Treći tip su pridevska društva (rusko, kinesko, mediteransko i naše), gde ima mnogo galame, ali je ona neproduktivna, sve je veće nego što stvarno jeste, svaka ideja je istorijska, svaka kritika je krvna uvreda, sve je raj ili pakao, nema sredine. Takva društva vole velike reči, velike gestove. U njima se mnogo priča, malo radi, po principu – lako ćemo. Takvim nadrealizmom odiše i politička satira Alana Forda i njegova parodija na tajne agente poput Džemsa Bonda.”
Podsećajući da je sklonište junaka stripa bila cvećara, a večna kuća predsednika Tita Kuća cveća, Džamić smatra da su obe simboli izneverenih nada i disfunkcionalnosti. Optimizam građana u našoj državi, kako dodaje, ogledao se u diletantizmu koji cveta, kaže Džamić, u onim sredinama gde su potrebe jače od želja, gde ne može da se bira, gde nema ni ponude, ni konkurencije, i gde je profesionalizacija društva i dalje u povoju.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 17.03.2013
