Izvor: Vesti-online.com, 27.Maj.2013, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Smrt u Londonu

Majkl Adebojađo, ubica koji je prošle srede, zajedno sa njegovim pajtašem, satarom i mesarskim nožem odsekao glavu vojniku, Li Rigbiju, usred belog dana na prometnoj ulici Londona, znao je šta radi.

Dejan Lukić  

Onako okrvavljenih ruku, držeći još uvek sečivo u ruci, stao je pred kameru da saopšti svoju političku poruku: odrubio je glavu britanskoim vojniku "zato što britanski vojnici >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << svakodnevno ubijaju muslimane po islamskom svetu". Obojica ubica su posle masakra sačekali na mestu zločina dolazak policije, a ostatak smo svi gledali "uživo".

Ubistvo je izvedeno na način nedostojan homo sapiensa, ali smrtnu presudu nad nesretnim vojnikom britanske armije potpisala je isto tako neljudska politika imperijalnog nasilja. I bez imalo prestupa rečeno, Imperija u ovom londonskom zločinu ima do lakata okrvavljene ruke; vojnik Rigbi platio je glavom njegov deo cene te politike.

Ubice su, dakle, znale zbog čega potežu nož i sataru: kaznene ekspedicije Zapada, sa Amerikom i Britanijom na čelu, ubile su u toku poslednjih šest godina, samo u Afganistanu (bez Iraka, Somalije, Jemena, Malija, pa sve do Balkana) četrnaest hiljada civila (!), četiri hiljade milja daleko od britanskog Ostrva. Ubice su, dakle, imale statistiku na njihovoj strani.

Obojica islamista su - nova dimenzija slučaja - "domaći kadar", britanski građani. Crni mladić sa satarom u ruci, Adebojađo, je Nigerijac konvertiran u Islam 2003. godine i jedan od mnogih koji danas čine takozvane uspavane ćelije islamista na Ostrvu.

Britanski okupacioni vojnici u sastavu takozvanih multinacionalnih snaga u Afganistanu dobro znaju koliko su puta, u okršajima sa talibanima u provinciji Helmand, susretali džihadiste sa birmingemskim akcentom. I na koliko su talibanskih leševa naišli, na čijim je telima bilo istetovirano "Mančester junajted".

Kada je u davno vreme Šekspir napisao kako "ima nešto trulo u državi Danskoj", mislio je na državu Englesku u ono doba, ali, bar u jednom aspektu, današnja država Engleska odgovara Šekspirovoj dijagnozi: toliko izvikivani pseudomodel "multikulturalizma" - fikcija cvetanja svih cvetova u suživotu sa imigrantima, a u ludoj pretenziji da će Nigerijac ili Jamajikanac jednog lepog dana postati veći Englez od Engleza, naprosto ne radi. Angela Merkel je to već priznala u Nemačkoj; nemačka Turkinja može da se zove i Angela, ali u njenim venama večno teče seldžučka krv.

I kao da niko nikada na Temzi nije ni čuo ni zapamtio ono kada je Australija pre tri godine imala sličan slučaj, a njen premijer, Kevin Rad, uputio poslanicu njegovim islamističkim imigrantima da mora da se odluče hoće li da budu istinski Australijanci umesto večitih stranaca, inače... "Ovo je naša otadžbina, naša zemlja i naš stil života.

 

I dopustićemo vam da u svemu tome uživate. Ali, pre svega ukoliko prestanete da se žalite, protestujete i užasavate se našom zastavom, našom hrišćanskom verom i našim načinom života. Srdačno vam preporučujem da iskoristite drugu veliku slobodu koju imaju svi Australijanci - slobodu da napustite našu zemlju. Ukoliko ste ovde nerećni onda otiđite. Niko vas nije prinudno ovde doveo".

Ne vredi. Sve su dijagnoze na Temzi, posle ubistva u Londonu, izgovorene, samo ne ona jedina prava: imperijalna politika regrutuje svoje vlastite šakale, a "multikulturna" ih još i hrani u vlastitom gnezdu. Ima nešto trulo...

Nastavak na Vesti-online.com...