Izvor: B92, 27.Okt.2019, 00:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Okružena sam ljudima, ali osećam se tako usamljeno“
Šta nam govori najveće svetsko istraživanje o usamljenosti? I zašto su mladi ljudi sve više usamljeni? Klaudija Hamond je proučavala rezultate istraživanja i razgovarala sa nekim od ispitanika.
"To je kao nekakva rupa, osećanje praznine. Kao kad imate neke novosti, bilo da su dobre ili loše, a nemate nekoga s kim biste ih podelili. Nedostatak takvih ljudi u životu ume da bude veoma težak."
Mišel Lojd ima 33 godine i živi u Londonu. Pričljiva je i >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << prijateljski nastrojena, a uživa u svom poslu - deluje da joj sve ide kako treba, ali zapravo se oseća usamljeno. Živela je u nekoliko gradova do sada, pa su joj prijatelji raštrkani po celoj zemlji.
Vikendima su uglavnom zauzeti, baveći se decom. Sa kolegama sa posla ide na piće nekad posle radnog vremena, ali kaže da joj nedostaje dublja povezanost.
"Odlično mi ide ćaskanje, sa svakim mogu da razgovaram, ali to ne znači da sam u stanju da imam trajnije odnose sa ljudima", kaže Mišel. "Kad se zateknete u grupi ljudi može vas obeshrabriti to što ste svesni da ne dozvoljavate drugima da vas istinski upoznaju kao osobu."
"Mislim da sam se oduvek osećala donekle usamljeno. Još otkad sam bila tinejdžer, uvek sam se osećala pomalo drugačije i odvojeno od velikih grupa prijatelja, ali tokom poslednjih pet godina se to dodatno pogoršalo."
BBC-jev eksperiment o usamljenosti pokrenut je u februaru 2018. godine na BBC Radiju 4, u saradnji sa muzejom "Velkamova zbirka". Onlajn anketu sastavila su tri vodeća akademika u oblasti istraživanja usamljenosti.
Iz rezultata ankete svakako je jasno da usamljenost postoji u svim životnim dobima.
Kada usamljenost postane hronična, to može ozbiljno da utiče kako na zdravlje, tako i na dobro stanje. Da bismo pokušali da ustanovimo zbog čega se neki ljudi osećaju toliko usamljeno, sagledavali smo razlike između ljudi.
Oni koji su se izjasnili da se uvek ili često osećaju usamljeno, pokazali su niže nivoe poverenja prema drugima.
Anketa je obuhvatila samo jedan presek u vremenu, tako da ne možemo da znamo odakle potiče taj nedostatak poverenja prema drugima, ali ranija istraživanja su pokazala da ljudi postaju osetljiviji na odbacivanje ako se hronično osećaju usamljeno.
Zamislite da sa nekom osobom u prodavnici pokrenete razgovor, a ona vam ne odgovori - ako se osećate beznadežno usamljeno, možda ćete se osetiti odbijeno i zapitati se da li sa vama nešto nije u redu.
Mišel deo toga prepoznaje kod sebe.
"Postanete veoma zatvoreni. Sa toliko mnogo toga se nosite sami, da ako drugi i pokažu interesovanje, ponekad ste vrlo defanzivni. Usamljenost ume neverovatno da onesposobi čoveka."
Odnos između usamljenosti i provođenja vremena nasamo je kompleksan - 83 odsto ljudi koji su učestvovali u anketi rekli su da vole da budu sami. Ipak, trećina je rekla da se osećaju usamljeno kada su sami, i u nekim slučajevima izolovanost je zasigurno uzrok usamljenosti.
Džek King ima 96 godina i živi sam u Istbornu, na južnoj obali Engleske, nakon što mu je supruga preminula 2010. godine.
Na simsu čuva kamen veličine teniske loptice koji ga je udario u glavu i napravio mu rupu na čelu, dok je više od tri godine proveo kao japanski ratni zatvorenik tokom Drugog svetskog rata.
Kaže da su mu sada dani veoma dugi, a da bi skrenuo sebi misli sa osećanja usamljenosti, vreme popunjava pisanjem romana i poezije, puštanjem muzike i slikanjem.
"Volim da budem aktivan. Kreativan sam, to je kletva", kaže. Upravo mu je ta kreativnost pomogla da izdrži zatvoreništvo pre toliko decenija. Pisao je komične predstave i izvodio ih pred drugim zatvorenicima, a zavese za scenu pravio je od vreća za pirinač.
Posle rata, nalazio se u vozu koji je upravo izlazio iz stanice, kada mu je jedna mlada žena sa perona doviknula da bi mogao da je odvede u bioskop ako želi.
Prvo je mislio da nije ozbiljna, ali je primetio da ima divnu, gustu kosu. Zaista su otišli na sastanak, a venčali su se iste godine.
Posle 65 godina srećnog braka, ona je doživela moždani udar, praćen još jednim, nakon čega joj se razvila demencija i potom je umrla. Tada je Džek počeo da se oseća usamljeno.
"Usamljenost je poput dubokog, dubokog bola", kaže. "Čudno je kad se nađete u praznoj kući, zaista ne znate šta ćete sa sobom. Uživali smo u jednostavnim stvarima u životu, kao što su šetnje. Nebrojeno puta smo išli da gledamo senke oblaka na moru kod stena Sedam sestara. To je ono što mi nedostaje, ta vrsta zajedništva i partnerstva koje je tako blisko i tako snažno."
Džek je utehu delimično pronašao u računaru. Pošto je previše slab da bi često izlazio napolje, kaže da mu je računar otvorio čitav novi svet.
Kada smo u anketi ispitali upotrebu društvenih mreža, videli smo da ljudi koji se osećaju usamljeno Fejsbuk koriste drugačije, odnosno upotrebljavaju ga više za zabavu i da bi se povezali sa drugim ljudima.
Imaju manji broj prijatelja sa kojima se druže i na društvenoj mreži i u stvarnom životu, a više prijatelja sa kojima se druže samo na internetu. Društvene mreže mogu da pojačaju osećanje usamljenosti, ali sa druge strane mogu i da pomognu ljudima da se povežu.
Mišel smatra da istovremeno i pomažu i odmažu. "Pošto pišem blog, ljudi tako kontaktiraju sa mnom i to je super, ali kada se osećam najlošije, ako otvorim Instagram i vidim ljude koji imaju fantastične živote i koji uživaju, zaista pomislim 'A što ja to ne mogu da imam'?"
"Mislim da je veoma važno da se uvek setimo da ljudi kače samo zabavne stvari", dodaje. "Mislim da bi trebalo da budemo iskreniji na društvenim mrežama. Poznate ličnosti nastoje da budu iskrenije u vezi sa manje glamuroznim aspektima svojih života, ali dug je još put pred nama."
Megan je sada na master studijama i život joj je postao lakši. Ipak, kaže da i dalje postoje određeni aspekti invaliditeta zbog kojih se oseća usamljeno.
"Slepe osobe ne mogu da ostvare kontakt pogledom ili da koriste govor tela. Kada neko ko vidi uđe u prostoriju, prirodno će težiti ka osobi koja mu se nasmeši. Ja se ne smešim sve dok ne saznam da se taj neko tu nalazi, tako da od mene ne dobija povratnu informaciju."
"Naročito me frustrira to što imam dovoljno samopouzdanja da priđem nekom i zapodenem razgovor, ali moram da čekam da taj neko dođe do mene prvi. S druge strane, to znači da su moji prijatelji veoma posebni, zato što pripadaju onoj vrsti ljudi koji su istrajni. Utoliko više cenim svoje prijatelje, jer ih nemam mnogo."
Kada je Megan nabavila psa vodiča, pitala se da li će on privući ljude da razgovaraju sa njom, znajući koliki broj ljudi voli pse. Uvidela je da to nije uvek slučaj.
"To što sam vlasnik psa vodiča sa sobom nosi posebnu vrstu usamljenosti, u vidu usamljenosti u gomili", kaže. "Ako ljudi krenu da maze mog psa, to iskoristim da bih započela razgovor, ali veliki deo ljudi samo ode. Ponekad se osećam kao da sam u senci svog psa. Znam da ja nisam slatka i čupava životinja, ali ipak imam neke kvalitete."
I Džeku i Mišel su vikendi najteži. Mišel bi volela da ode na branč, ali nema nikog s kim bi to mogla da uradi.
"Sve to možete da radite i sami, ali nije toliko zabavno, jer ne možete da probate ono što je druga osoba naručila", kaže. "Lepo vreme dodatno pogoršava stvari. Kada vidim druge ljude kako sede napolju, šale se i smeju, pomislim kako i ja želim da učestvujem u tome."
"Ako ostanem kod kuće celog vikenda, nastupa nervoza zbog zatvorenog prostora. Onda odem u ulicu Oksford u šoping i potrošim i više novca nego što imam. To nije najzdraviji ni najpraktičniji način borbe protiv usamljenosti ali barem ima ljudi okolo, a super je što možete da se utopite u masu."
Šta, onda, pomaže? Pitali smo ljude koja rešenja su im bila korisna protiv usamljenosti. Na prvom mestu su naveli skretanje sebi pažnje posvećivanjem poslu, učenju ili hobijima.
Sledeće je uključivanje u neki društveni klub, međutim to je takođe bilo među prva tri mesta na listi najnekorisnijih sugestija od drugih ljudi. Ako se osećate izolovano, pridruživanje klubu može da pomogne, ali ako vam je teško da verujte ljudima, možda ćete se svejedno osećati usamljeno u gomili.
Na trećem mestu je bila promena sopstvenog razmišljanja kako bi bilo pozitivnije. Ovo je lakše reći nego uraditi, ali postoje kognitivno-bihevioralne tehnike koje mogu da pomognu ljudima da steknu poverenje u druge.
Primera radi, ako vas neko ignoriše ili je hladan prema vama, možda ćete pretpostaviti da je to zbog toga što mu se ne dopadate, ali ako se iskreno preispitate da li postoje bilo kakvi dokazi da je tako, možda ćete shvatiti da ih nema. Umesto toga, učite da usvajate alternativna objašnjenja - da je osoba umorna, zauzeta ili rasejana.
Sledeće najzastupljenije sugestije su bile: započinjati razgovore sa svima, podeliti svoja osećanja sa prijateljima i porodicom, kao i tražiti ono dobro u svakoj osobi koju upoznate.
Učesnici ankete su nam rekli da je najnekorisnija sugestija koju dobijaju od drugih ta da treba da izlaze na sastanke. Mišel kaže da se oseća usamljenije sada kada nije u vezi, ali je svesna da i ako bi upoznala nekog novog, to ne bi rešilo sve.
"Važno je da ne zaboravimo da možemo da budemo usamljeni čak i ako smo u vezi", kaže.
Džeku još uvek silno nedostaje supruga.
Pitala sam ga da li bi bio voljan da u njegovoj kući živi još neko, kako bi imao društvo, ali on kaže da je previše nefleksibilan u svojim navikama. Ne želi da se preseli u dom za stare sa drugima sličnim njemu, jer ne bi imao prostora za pisanje i slikanje.
A pošto je previše slab da bi izlazio iz kuće, obratio se dobrotvornom udruženju "Srebrna nit" koje je organizovalo telefonske razgovore sa volonterima, sa kojima se nedeljom sit ispriča.
Džekovo troje dece stanuju na nekoliko sati od njega, ali ga svi često zovu telefonom, a radnim danima mu neko dođe na po dva sata da pomogne oko kuće.
Sve to pomaže, kaže Džek, ali i dalje mu ne pruža onakvo sadružništvo kakvo je nekad imao.
"Vikendi su sumorni", kaže. "Vreme se razvuče. Više nemam prijatelja, jer su svi moji prijatelji umrli. I sve žene koje sam voleo su umrle. U ovim godinama, skoro svi su mrtvi - osim mene. Ja sam još tu, sa 96 i po godina."
Pitala sam Džeka šta su po njegovom mišljenju moguća rešenja.
"Radite ono što možete. Ako ste pokretni možete da idete na časove nečega, a ako niste, radite nešto kreativno sami za sebe. Kada slikate najobičnijim vodenim bojama, toliko se fokusirate na ono što radite, da ne možete da razmišljate ni o čemu drugom."
Međutim, pošto je pisala o usamljenosti na blogu, Mišel bi mogla da dođe do sopstvenog jedinstvenog rešenja, koje je prilagođeno njenom muzičkom ukusu. Veliki broj ljudi ju je kontaktirao u vezi sa odlascima na svirke, pa razmišlja o tome da pokrene nekakav društveni klub u Londonu za druge mlade ljude koji se osećaju usamljeno i vole muziku.
Takođe, Mišel je primetila da mali znaci ljubaznosti od drugih mogu da pomognu, pa pokušava da to primenjuje i sama.
"Ako vam se neko nasmeši u metrou na putu do posla, to može da napravi veliku razliku, naročito ako ste se probudili sa osećanjem da nosite ceo svet na plećima. Onda na poslu odem po kafu u istoj zgradi, i žena koja tamo radi je prosto divna. To je prvi susret koji imam svakog dana."
"Sve se svodi na to da budemo svesni da se svako nosi sa nekim svojim stvarima i da budemo obzirni. I da činimo sitna dobra dela."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom
Pogledaj vesti o: London
