Izvor: Politika, 16.Maj.2012, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od oca do partnera
Razlike među generacijama nestaju na svim nivoima
„Ako se nešto zasniva na nekom faktoru ne znači da se ono obavezno može izvesti iz tog faktora ili da se podrazumeva u njemu”, genijalan je zaključak Maksa Horkhajmera. Na primer, ako nemaju mnogo zajedničkog, ako pripadaju različitim kulturama ili se ne interesuju za iste stvari, rođeni ’92. nisu ista generacija. Rođeni ’92. u Beogradu, Sarajevu ili Zagrebu nisu svi generacija rođenih ’92. u Londonu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Parizu ili Rimu. Ova „neistovremenost istovremenog” upućuje na zaključak da osnov generacije nisu biološko-naturalističke činjenice života već istorijski, društveni i kulturni faktori.
Drugo, biti generacijski mlad znači biti individualno i kulturno poseban – autentičan. Osoba koja je biološki mlada, a ne živi i ne deluje na autentičan način, generacijski je stara. Nasuprot tome, neko ko je biološki odrastao, pa čak i sasvim star, a živi autentično – generacijski je mlad.
Ideal mladalačke autentičnosti zahteva od mladih da budu i kreativni i subverzivni. Mladi se ne mogu razvijati – ne mogu tragati za autentičnim bivstvovanjem – a da nisu u nesporazumu sa svim onim što ih u konvencionalnom svetu onemogućava, sputava ili mehanički ukalupljuje ili – kako kažu mladi – toliko „smara” da im ne dopušta da svoj život prožimaju svojstvima svog bića.
Svoj ideal autentičnosti mladi Srbije su potvrdili u demokratskim promenama 2000. godine, da bi ga ponovo zamrzli. Iako faktor društvenog podmlađivanja – generacijski sukobi su zamrli i na globalnom nivou. Poslednji veliki i autentični sukob generacija dogodio se ’68. Duže od četiri decenije Evropa se guši u kulturnoj kaši međugeneracijske konfuzije i jednakosti. Generacijska konfuzija vlada i u porodici. Iako faktor razvoja ličnosti – generacijska napetost u porodici je utihnula. Sin više ne priznaje oca kao oca nego ga poštuje kao partnera koga kritički procenjuje, i obrnuto.
Razlike među generacijama nestaju na svim nivoima. Roditelji se ophode prema deci kao prema odraslim osobama. Dopuštaju im da imaju jednako pravo glasa prilikom donošenja odluka. Roditelji ih smatraju „klijentima” koji slobodno mogu da biraju proizvode i usluge koje požele. Problem je što se sve to u svim strukturama slavi kao autoregulativa: pravila se ne nameću nego prihvataju. Ozbiljna kulturna, socijalna i psihološka opasnost je u tome što deca prekomerno popustljivih roditelja i nastavnika izrastaju u prekomerno zahtevne osobe, tirane i egocentrike. Prekomerna permisivnost slabi izvesne fundamentalne osećaje ljudske subjektivnosti. Uloge roditelja i nastavnika su promenjene. Umesto arbitrarnom i institucionalnom autoritarnošću oni su preokupirani rešavanjem emotivnih i bihevioralnih problema dece. Kultura bez autoriteta i vaspitanje bez zabrane vode čvršćoj emocionalnoj vezanosti i međugeneracijskoj bliskosti.
Kultura popustljivosti negativno utiče i na promene društva i na razvoj mladih. Umesto da se kroz otvoreni generacijski sukob suprotstavi establišmentu, skrajnuta generacija mladih liči na moderne Argonaute primorane da do svog „zlatnog runa”, tapije na preuzimanje društvenih položaja, dođu lutajući od jednog do drugog radnog mesta ili od jedne do druge banke iskajući kredite. Skrajnuta generacija nema svoju, generacijsku poziciju. Njeni pripadnici žele biti na svim mestima istovremeno. Ulazimo u doba generacijske uravnilovke, a da nismo ni svesni posledica. Za razliku od generacijskih napetosti (relacija deca–roditelji) koje su blagodetne za razvoj ličnosti, odnosno generacijskih sukoba (relacija mladi – vladajuće skupine) koji su poželjni za razvoj društva – generacijska jednakost je kobna i po razvoj ličnosti i po razvoj društva.
Stvarno je došlo vreme da se podvuče crta. Parola: „Budimo kao i sav normalan svet” nije upućena mladima. Parola mladih bi glasila: „Budimo generacija – drugačiji od normalnog sveta”.
Sociolog, profesor univerziteta
Mile Nenadić
objavljeno: 16.05.2012.
Pogledaj vesti o: London
