Izvor: Blic, 25.Jun.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj talenat ne vide u Srbiji
O radu i poslovnim uspesima Elene Karić doskoro se kod nas ništa nije znalo. Uz njeno ime išao je epitet fatalne žene, dobra udavača, supruga Jugoslava Karića… Vest o uspešnoj dizajnerki enterijera i unikatnog, luksuznog nameštaja stigla je iz Engleske i mnoge iznenadila. Nakon Londona, Elena će otvoriti salon „Lorca design“ u Beogradu, a početkom sledeće godine i u Moskvi.
- Osim nameštaja, u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << salonu će se naći još puno toga za opremanje enterijera: od kašmirske ćebadi i posteljine koja se pod mojim imenom i dizajnom proizvodi u Italiji do escajga, sofa i tepiha koje proizvodim u Engleskoj.
Kada ste taj dar prepoznali kod sebe i da li je nasleđen od mama Verice?
- I mama i sestra se bave umetnošću, tako da je vrlo moguće da to nosimo negde u genetskom kodu. Moje poslovno opredeljenje se znalo još od samog detinjstva jer nikada nisam pokazivala afinitet ni prema čemu drugom. Zato sam i studirala dizajn enterijera. Hvala što to što radim nazivate darom. To je veliki kompliment jer se pretpostavlja da svaki dar iznedri neku umetničku vrednost, bila ona prihvaćena ili ne. A to je poenta svakog stvaralaštva. Najispunjenija sam kada radim, ako zanemarimo majčinstvo, koje je neuporedivo sa bilo čim. Ali nekako, čovek treba najpre da pripada samom sebi da bi mogao pripadati i drugome, makar to bila i deca.
Kakav je nameštaj koji dizajnirate i od kakvog je materijala?
- To su savremeni komadi inspirisani art deko epohom i stvaralaštvom E. J. Ruhlmana kome se beskrajno divim. Nameštaj je ručno rađen od egzotičnog drveta, često sa elementima srebra ili drugog metala.
Kako to da ste karijeru stvorili u Engleskoj, dok se kod nas o tome doskoro ništa nije znalo?
- To se spontano desilo. Tamo sam bila angažovana i moj rad je urodio plodom. E, onda mi baš nešto nije bilo previše stalo da objašnjavam sebe bilo kome, pa ni srpskoj javnosti. A nisam za to ni imala vremena. Osim toga, ne možete vi nikome nametati svoj talenat i rad. Ako je vredan pomena, doći će već na dnevni red kada za to dođe vreme. I eto, došlo je.
Kako se borite sa predrasudama o vama, a svode se na to da ste dobra udavača, dok su vaši poslovni i umetnički kvaliteti potpuno osporavani?
- Ne borim se. Da sam se iole borila, valjda bi se malo više obratilo pažnje na ono što sam u poslovnom smislu uradila, na talenat koji su, eto, negde drugde prepoznali. Ali kontam da je to manje interesantna stvar. U današnje vreme nije moderno radovati se tuđim uspesima, pa ko velim, neka me spram ove javnosti, možda me malo ostave na miru. Ali avaj" Ispadoh ko dete kada se igra žmurke pa stane nasred sobe i pokrije oči. Zapravo, kad malo bolje razmislim, biti dobra udavača nije mala stvar, niti zanemarljivo umeće, koje, istini za volju, baš i ne posedujem, ako ćemo pravo! Dobra udavača pravi pametne izbore, ne ide previše srcem nego, bogami, razumom. A ja sam se na to srce u nekoliko navrata spotakla i pridigla svaki put sa po jednim detetom ispod miške. O sopstvenom trošku!
Devojke često komentarišu da potpuno zaludite svoje muškarce i da vas prosto obožavaju. Šta im radite (smeh)?
- Da vi niste mene pomešali s nekim?! Meni je fascinantno kako su ljudi istrajni i nepokolebljivi u nameri da vas vide na određeni način. A ja sam u tim muško - ženskim odnosima zapravo veliki defanzivac, i, mada očito tako ne deluje, vrlo sam stidljiva. I ne radim im ama baš ništa! Furam svoje stavove i istrajna sam u njima. Ko zna" Možda je baš u tome štos. Osim toga ja sam već 10 godina žena jednog čoveka. Da li je moguće da nakon toliko godina još uvek živim na račun stare zavodničke slave?! (smeh)
Kako stižete da budete i majka i supruga i poslovna žena? Pruža li vam porodica podršku?
- Ako se pod podrškom podrazumeva Simon koji traži da baš ja dođem po njega u školicu u određeno vreme i u to ime prekinem sve svoje poslovne obaveze; ili Matija koji je na pragu puberteta i samim tim traži neviđen angažman; Luka koji kao veliki dečak, mali čovek, traži svoje pravo glasa u donošenju svih značajnih porodičnih odluka" onda imam neviđenu podršku od koje mi dođe da odem direktno pred „Lazu" (duševna bolnica, prim. nov.) i sama se predam! (smeh). Šalu na stranu, uprkos tome što spavam samo pet sati dnevno, i svog ovog umora, porodica je moja sigurna luka i moj izvor radosti i volje. Deca su mi suština svega i zapravo sve radim da bi oni bili ponosni na mene. A bez Jugoslava ne bih umela više ni da dišem! Jer kome bih onda imala da zamerim toliko toga?! U čijem zagrljaju da se ušuškam sigurna da me razume i prihvata beskompromisno.
Pogledaj vesti o: London
