Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 12.Nov.2017, 00:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Cigljana, epilog
Nije još postojala pesma „Danas nam je divandan, divandan, divandan“, ali mora biti da sam tako nešto pevušio kad je loženje furune nakon ne znam koliko dana i noći nakonec završeno, furuna se oladila i danas treba svečano da se načne. Alasi iz Sakula kad teški alov izvlače na obalu nisu tako ustreptali šta će od ribe sve biti u njemu: sad će se pokazati i kvalitet zemlje, i da li je loženo dovoljno ili prekomerno, daj skidaj lep, čekićem, mistrijom, rukama, pojavljuju se prve >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << cigle, to je košuljica, veoma dekorativna i veoma neupotrebljiva, u boji aleve paprike ili fasada u Londonu (samo je ona engleska ciglja kamenita i večita, dok sa košuljicom ne možeš baš ništa, možeš da podupreš vrata od kočine, ali ti se ne isplati da je voziš kući - odnećeš ono što je uspelo).
Kako se furuna raziđuje, tako se pojavljuju slojevi ciglje koja nije savršena, ali koja će moći da se upotrebi, tek iza nje je ono radi čega je ovoliko preduzeće i otpočeto: reč koju ljube divna stvorenja sa estrade, projekat, ovde zaista ima mesta. Kako raziđivanje odmiče ciglja k shchastiu nashemu dobija sve bolje ocene, samo da vidimo koliko je ovaj sloj debeo, jer kako se budemo približavli središtu tako će komadi koji su bili bliže vatri bivati sve kamenitiji i kamenitiji.
I kamena cigla dobro izgleda, ali nema više oblik onog savršenog kvadra, sad već daleke uspomene na drveni kalup i na zaboravljene majstore koji su u glavama sa šajkačama doneli recept za dobru mešavinu peska, blata, gline i vode.
Drugo, kamena ciglja nije pod zidarskim čekićem onako podatna i predvidljiva kao ova prve, neokamenjene klase, dobro, odvaljujemo čekićima poslednje komade kamene ciglje, i dalje se nema kud: ono što ostaje na mestu tvorbe je kamena skulptura viša od dva metra kojoj se ne može ništa više oduzeti, a zove se ispravno medved.
Medveda ne možeš da skloniš odatle sve i da hoćeš, pretežak i je i prevelik da stane u kola, neka ga, mislio sam, neka ostane kao spomenik na ovu kampanju koja se neće nikad više ponoviti, i zaista, na Selištu sam još dugo mogao da se pomoću medveda vratim u leto šezdesete, on će tu ostati i kad niko od nas koji smo pekli ciglju ne bude živ, mislio sam, ali ne, na način meni nepoznat i nezamisliv, medved je iščezao: odšetao je dok smo mi klali svinje u neku pećinu, ili je zbog svoje enormne težine uranjao polako i neprimetno u žitku obalu Tamiša, uglavnom ga nema, nadživeo sam medveda, i ako neko ne veruje u moju bajku o cigljani, zaista mu ne mogu predočiti taj veoma materijalan, i izgledalo je neoborivi dokaz.
Mislim da smo skidali lotre sa kola i da je ciglja bila denuta na les od kola - ko bi to jamčio nakon toliko drugih prizora kojima vreme počasti svakoga ko se ovoliko razživi...
Ali pamtim sve izvođače radova. Moji, otac i deda (Duša i Lala, Krstini), Kurjački: Živa i Duša, njin otac Steva; Lopatašovi tj. Venski tj. Stefanovi: Steva, njegov sin Ljuba i Ljubina žena Ružica, koja je bila iz Orlovata; Šarićovi: Ljuba, sveže oženjen, suvonjav, gotov da se prvi grohotom nasmeje svakoj šali, i njegova, ništa manje vedra žena Keka, kojoj nisam znao pravo ime, eto, to je sve bilo u vreme kad se moja babatetka zvala Keka, sa dugačkim e, a Ljubina žena Keka, sa kratkim, e : zvuči sve kao da se nikad nije ni desilo.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Pogledaj vesti o: London
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
