Izvor: Kurir, 08.Mar.2011, 09:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
INVALID BEZ OBE NOGE VOZI BICIKL!
Dušan Veršić, invalid koji je izgubio obe noge, svakodnevno na biciklu pređe i do 70 kilometara. Trenutno se sprema za učešće na Paraolimpijadi u Londonu 2012.
BEOGRAD - Nisam ja ni po čemu poseban, skromno kaže Dušan Veršić (59).
A mi baš mislimo da jeste jer je i pored toga što je invalid i nema obe noge - pun života. I to više nego mnogi ljudi kojima baš ništa ne fali.
Dušan >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << svakoga dana prelazi i po 70 kilometara na biciklu. To je za njega „mačji kašalj". Pre samo nekoliko godina krenuo je na put dug 1.200 kilometara. I to biciklom. Tada je u pitanju bila Atina, ali on se tu nije zaustavio. Često sa svojim kolegama biciklistima, od kojih su neki invalidi, neki čak i slepi, obilazi našu zemlju uzduž i popreko. Stigao je do Mostara, ali i od Subotice do Preševa. Sledeće godine očekuje ga Paraolimpijada u Londonu.
Ipak, on kaže kako to može svako.
- Nisam ja bitan u ovoj priči. Bitna je poruka. Ljudi koji u nesreći izgube ruku ili nogu najčešće padnu u depresiju, zatvore se u svoje domove, izgube volju za životom... Ja želim da im poručim: I vi možete da živite sasvim normalno, kao i svi - kaže Dušan.
On je bez obe noge ispod kolena ostao nakon naizgled bezazlenog uboda u stopalo koji se dogodio dok je bio na letovanju u Kotoru 1992. godine.
- Nedugo zatim usledila je sepsa, pa i gangrena. Kad sam video da su mi noge postale gotovo ugljenisane, nije mi bilo ni žao da ih amputiraju. U tom momentu bilo mi je jedino važno da ostanem živ. Zahvaljući doktoru Aleksandru Simiću, vaskularnom hirurgu koji je tada radio na VMA, uspeo sam da spasem veći deo noge. Ni u jednom momentu nisam gubio volju za životom. Supruga me je tada pitala: „Pa kako ti ne dođe da se ubiješ?" A ja sam joj rekao da za to uvek imam vremena. Ajde da damo šansu životu - priča kroz osmeh Dušan.
- I tako, dan za danom navikavao sam se na novonastalu situaciju. Iako sam se ranije bavio sportom, biciklizam sam otkrio tek pošto sam postao invalid. Proteze sam dobio nakon dve godine i vrlo brzo se navikao na njih. Sada sasvim normalno hodam, koristim prevoz, bavim se sportom... Kada se jedna vrata zatvore, otvore se neka druga. Život mi se promenio nakon nesreće, ali ne mogu reći da je gori! Ja sam srećan i zadovoljan čovek - kaže ponosno.
Sanja Bosanac
Tata, kad će da ti porastu noge?
Dušan je zahvaljujući svom vedrom duhu prebrodio teške trenutke koji su usledili nakon amputacije obe noge. Ipak, kako priča, nije uvek bilo lako. Jedan od najtežih momenata bio je kad ga je petogodišnja ćerka pitala: „Tata, a kad će da ti porastu noge?"
- Rekao sam: „Pa neće porasti", a ona je briznula je u plač. Veoma se potresla... Valjda je kao i svako dete naivno verovala da za svaki problem postoji lako rešenje. Da je ovo samo jedan grip, koji će u jednom momentu proći...
