Izvor: Politika, 27.Dec.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hilandarska riznica je najvrednija
U inostranstvu se nalazi od 4.000 do 5.000 srpskih srednjovekovnih rukopisa, od XII do XVII veka, u Oksfordu, Londonu, Berlinu, Pragu, Krakovu, Sankt Peterburgu, Moskvi, Kijevu, Odesi, Plovdivu, Solunu, Cetinju, Rimu, Parizu...
Anatolij Arkadjevič Turilov, jedan od najvećih svetskih arheografa, ima najbolji uvid u ćiriličko rukopisno nasleđe. Pitamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ga, koliko je, po njegovoj proceni, srpskih rukopisa otuđeno, rasuto po svetu?
– Nažalost, tačnim određivanjem njihovog broja, koliko mi je poznato, niko se nije bavio. Najstarijih je(do kraja XIV veka), otprilike, od 800 do 1.000. Takva kolebanja u broju uslovljena su time što su mnogi od tih starih rukopisa bili podeljeni na delove (uglavnom su to činili naučnici i kolekcionari u XIX i početkomXX veka) i do danas nije ustanovljeno koji delovi su pripadali jednom rukopisu. A ukupan broj srpskih srednjovekovnih rukopisa od XII do XVII veka, po preliminarnim ocenama, kreće se od 4.000 do 5.000, a možda i nešto više od 5.000, izuzev kodeksa uništenih tokom Drugog svetskog rata.
Najveći broj, više od 95 odsto, srpskih srednjovekovnih rukopisa nalazi se u Evropi – u Oksfordu, Londonu, Berlinu, Pragu, Krakovu, Sankt Peterburgu, Moskvi, Kijevu, Odesi, Plovdivu, Solunu, Cetinju, Rimu, Parizu – ističe Turilov.
Izlišno je, dodaje naš sagovornik, govoriti o tome da se najveća (i najvrednija) zbirka srpskih rukopisa, van granica bivše Jugoslavije, čuva u manastirima Svete Gore u Grčkoj. Zatim, verovatno, sledi Rusija, gde se u zbirkama Moskve (Državna istorijska biblioteka, Ruska državna biblioteka) i Peterburga (Ruska nacionalna biblioteka, Biblioteka Akademije nauka, Arhiv Sanktpeterburškog istorijskog instituta Ruske akademije nauka) čuvaju stotine srpskih rukopisa od XII doXVII veka. Pri tome, deo ovog blaga našao se u Rusiji još u XIV i XV veku (premda ih je, svakako, znatno više u XVII veku sa Svete gore doneo Arsenije Sauhanov i posebno u XIX veku proučavaoci i putnici).
Mnogo je srpskih rukopisa u Bugarskoj (verovatno čak i više nego bugarskih), ali je tu određivanje nacionalne tradicije rukopisa otežano činjenicom da su se u XVI i XVII veku srpskim resavskim pravopisom služili pisari od Jadrana do Crnog mora. Mnogo je srpskih rukopisa i u Rumuniji, ali njihov tačan broj nije ustanovljen zbog odsustva podataka o biblioteci Sinoda i celom nizu manastirskih zbirki. Broj srpskih rukopisa u drugim zemljama, gradovima i manastirima daleko je manji, najviše nekoliko desetina, ali među njima ima pravih bisera. U Ukrajini srpski rukopisi se nalaze u Kijevu i Odesi, i njihova sudbina je neraskidivo povezana sa ruskim zbirkama. Ne tako velike zbirke srpskih rukopisa (najviše trideset u svakoj) postoje u Berlinu (Zbirka Vuka Karadžića), Beču (uglavnom rukopisi svetogorskog porekla koje je kupio J. Kopitar), Pragu (zbirka P. J. Šafarika), Parizu, Londonu. Posebna je tema zbirka rukopisa u Jerusalimu i na Sinaju. Neke od njih napisali su upravo u Svetoj zemlji srpski monasi i hodočasnici.
Pitamo Turilova kada se, u dugom periodu rada srpskih pisara, od XII pa do XVII veka, najlepše pisalo ćirilicom i da li ta ćirilica ima neke nacionalne osobenosti?
– Mislim da će odgovor na to pitanje umnogome zavisiti od ukusa, i interesovanja, i konkretnog afiniteta proučavalaca. Na svoj način, nesumnjivo, prelepo je pismo rukopisa od XVI do XVII veka, sa resavskim pravopisom. Njihova grafija je u toj meri ujednačena da izgleda kao da je reč o štampi (i, uzgred, savršenijoj od realne štampe iz XVI veka). Međutim, ja najviše volim pismo srpskih rukopisa iz vremena kralja Dragutina, pa do kraja vladavine cara Uroša, to jest praktično ceo vek (1274–1371). Njegov monumentalni, malo uglast lik ne može se ni sa čim pomešati – to je svojevrsno grafijsko jedinstvo vremena i prostora – kaže Turilov.
Sveta Gora, tokom najmanje šest vekova (bar od kraja XII do kraja XVIII), objašnjava Turilov, bila je jedan od najvećih centara slovenske pisarske i prevodilačke delatnosti. Većina svedočanstava o prevodima na slovenski jezik, sačuvanih do kraja XVI veka, odnose se upravo na Svetu Goru. I to nije teško objasniti. Sveta Gora je već do momenta kada se tu pojavilo slovensko monaštvo posedovala bogate grčke zbirke knjiga – osnovu za prevode. Za Bugarsku i Srbiju to je bio najbliži veliki manastirski centar grčko-slovenskih kulturnih kontakata, a za Rusiju jedan od najbližih. Knjige su tu prepisivane i za sopstvene potrebe svetogorskih slovenskih manastira i zbog slanja u one zemlje odakle su poticali monasi. Relativno potpuna slika slovenske pisarske prepisivačke i književne delatnosti u Svetoj Gori može se dobiti samo na srpskom materijalu, i pre svega, na osnovu rukopisa biblioteke Hilandara, budući da je ona najveća na Svetoj gori i da je otkriven i identifikovan najveći broj njenih pisara.
Proučavaoci su, na primer, ustanovili da su hilandarski pisari, počev od dvadesetih godina XIV veka, učestvovali u formiranju biblioteke Dečanskog manastira. Zbirke bugarskog Zografa i ruskog Pantelejmonovog manastira ne daju istraživaču dovoljno materijala za poređenje, a zbirka Pantelejmonovog manastira se formirala uglavnom u XIX veku i nema istorijski karakter. Pored toga, poznato je da je bugarska i ruska pisarska delatnost u Svetoj Gori, u XIV i XV veku, u znatnoj meri povezana ne sa „nacionalnim” manastirima, već sa skitovima velikih grčkih obitelji (Velika Lavra, Vatoped), gde su se bugarski monasi bavili i prevodilačkom delatnošću.
Za Rusiju, kaže na kraju Anatolij Arkadjevič Turilov,krug traganja za rukopisima, prepisanim na Svetoj gori u XIV i XV veku (period Drugog južnoslovenskog uticaja), izuzetno je širok, i broji oko 3.000 istočnoslovenskih rukopisa tog vremena.
(Kraj)
Zoran Radisavljević
objavljeno: 27.12.2012
Pogledaj vesti o: London
