Izvor: Vostok.rs, 23.Okt.2011, 12:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Međunarodni krivični sud još uvek ćuti
23.10.2011. -
Pretpostavljeno ubistvo libijskog lidera Moamera Gadafija pred međunarodnim pravom postavlja ceo niz najvažnijih mogućih pitanja. Mada mnogi video-kadrovi predstavljaju potpuno otvorene falsifikate, neki među njima mogu da budu i pravi. Što se tiče falsifikata – jasno je zašto su on morali da budu napravljeni: to je težnja da se primiri borben duh onih koji se bore, između ostalog (ako se u >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << falsifikate ubroje i kadrovi samog ubistva Gadafija) kako bi se preduhitrili masovni protesti i bune, koje se mogu desiti ovih dana. U navedenoj situaciji za nas je važno da dobro razmotrimo međunarodno-pravne aspekte kadrova koji su prikazani na TV – bez obzira na njihovu verodostojnost, najpre zbog činjenice da su njih glavni učesnici u libijskom konfliktu, zahvaljujući najviše svetskim sredstvima za masovno informisanje i liderima zemalja NATO, prihvatili kao faktički verodostojne.
Već je treći dan kako nam prikazuju kadrove (prvo fotografske, a zatim i video) surovog ubistva čoveka, koji liči na šefa libijske države. Reakcije različitih političkih snaga su različite. Ali reakcija jedne od njih – u pravnom pogledu najvažnije – je posebno karakteristična. Radi se o Međunarodnom krivičnom sudu.
I tako – zadatak da se izvrši istraga u vezi sa okolnostima smrti M. Gadafija je dat (istina – bez preciziranja ko da to uradi)kancelariji Vrhovnog komesara OUN za ljudska prava. Nivo je očigledno spušten. Ranije je, sa istim pozivima protiv Gadafija, istupala lično Vrhovni komesar za ljudska prava N.Pilej. Postoji verovatnoća da je istraga možda bila već naručena formiranoj komisiji Saveta OUN za ljudska prava, kojom rukovodi predstavnika natove Kanade F.Kirš. U svoje vreme ta komisija je konstatovala činjenje zločina „Gadafijevih snaga" i, u cilju obezbeđenja javne podrške agresiji, odigrala je ulogu koja joj je poverena. Možda baš uloga nije odigrana do kraja, tako da je preostalo da ona još konstatuje da je Gadafi ubijen „u toku pokušaja njegovih istomišljenika da ga oslobode" ili iz još nekog „prihvatljivog" razloga. Jedan stariji primer za takvu ekvilibristiku može da bude odluka tužilaštva Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju da odbije ne samo da pokrene proces, već čak i da proveri preliminarnu istragu NATO-vog bombardovanja Jugoslavije u proleće 1999. godine. Tada je jedan od argumenata sročen ovako: „"bez obzira na zahteve da se podnesu dokazi, zemlje koje su učestvovale u bombardovanju su odbile da nam pomognu, te zato istraga ne može da se obavi."I ministar inostranih poslova Rusije S.V.Lavrov je zatražio da se izvrši međunarodna istraga u vezi sa okolnostima smrti M.Gadafija. Nije rizikovala da progovori ni „glavna svetska zaštitnica prava – Emnesti Internešnel". Ali glavni učesnik u libijskom poslu – Međunarodni krivični sud" ćuti. Zašto?
Za međunarodno-pravnu analizu situacije sa kadrovima ubistva M.Gadafija važno je da izdvojimo sledeće činjenice: 1. Pri hvatanju je M.Gadafi bio živ; 2. Posle hvatanja je on mrtav, pri čemu se jasno zapaža otvor od metka na slepoočnici. Te činjenice su dovoljne da se podigne optužnica zbog izvršenja ratnog zločina, koji je i međunarodni zločin, i koji potpada pod jurisdikciju Međunarodnog krivičnog suda.
Još u martu je Savet bezbednosti OUN priznao da u Libiji od početka tekuće godine postoji oružani konflikt. To znači da na teritoriji Libije za sve strane u konfliktu važe odredbe Ženevskih konvencija iz 1949. godine, pa među njima i Druge konvencije - o odnosu prema ratnim zatvorenicima. Član 3, koji određuje opšti pravni status ratnog zarobljenika, glasi da se zabranjuju ubistva, nanošenje povreda koje izazivaju invaliditet, grub odnos, mučenje i tortura" ratnih zarobljenika, a član 13 predviđa da „prema ratnim zatvorenicima uvek treba da postoji human odnos", i u potpunosti se zabranjuju „svi nezakoniti akti ili ćutanje države koja je uhvatila ratne zarobljenike, a koji bi doveli do njihove smrti, te da to predstavlja „ozbiljno kršenje" Konvencije. U navedenom slučaju reč „ozbiljan" predstavlja pravni termin i služi da bi se odvojio od običnog kršenja (koje ne potpada pod jurisdikciju savremenih međunarodnih krivičnih tribunala), sa jedne strane, od najtežih – sa druge, čija istraga spada u nadležnost MKS. Ono što prikazuje televizija predstavlja najgrublje kršenje normi međunarodnog humanitarnog prava, šta više – demonstrativno kršenje.
Međunarodni krivični sud (MKS) ne ćuti tek onako. Jer sada u MKS ne znaju šta će, ako započnu istragu, da rade sa zločinima novih libijskih „vlasti". Sve je više informacija u vezi sa tim. Ako počnu stvarna saslušanja po predmetu M.Gadafija, sud će morati da sasluša i izjave svedoka o zločinima takozvanog „Prelaznog nacionalnog saveta" (PNS). Za MKS bi u navedenoj situaciji najjednostavnije bilo da se pozove da, kao, sud je nadležan da istražuje samo masovne i sveobuhvatne zločine, u koje, naravno, ne spada ubistvo jedne osobe. Međutim, to će biti nemoguće učiniti – prvo, zbog toga što navedeni zločin potpada pod „ozbiljne" i drugo, zato što je proces protiv M.Gadafija već započet. Najmanje što je u ovom trenutku MKS obavezan da učini, to je da ono što se desilo okvalifikuje kao prepreku obavljanju pravosuđa. Sada neće moći da se izvuku ćutanjem. Ubistvo M.Gadafija nije pojedinačna stvar (za koju bi jednostavno mogli da pokušaju da je prećute) već deo već započetog procesa. Bezuslovno je da ubistvo glavnog optuženika predstavlja prepreku za ostvarenje pravosuđa. Tim pre, što postoje snimci okrivljenih.
Prošle godine je Generalna skupština OUN odbila predlog Moamera Gadafija da izvrši istragu ubistava šefova država i vlada zemalja-članica OUN u svih 65 godina njenog postojanja. To govori da vlasti većine zemalja na svetu ne žele da se ta ubistva javno rasvetle. Međutim, da je došlo do suđenja Gadafiju, on je mogao da pruži mnogo jedinstvenih informacija po najrazličitijim pitanjima, uključujući i tzv. „predmet Lokerbi" i mnoge druge tajne operacije Zapada ne samo protiv Libije, već i protiv drugih zemalja. Tako bi, da je došlo do procesa M.Gadafiju, Međunarodni krivični sud bio manje od svih ostalih zainteresovan da se suđenje stvarno sprovede.
Zato za sada sud ćuti. Uostalom, ćuti ne samo u vezi sa Gadafijem. Na dan kada je saopšteno da je Pukovnik ubijen sud je iskazao neuobičajenu informacionu aktivnost i" zahtevao je od vlade Republike Malavi da objasni zašto ta država nije izvršila nalog za hapšenje predsednika Sudana Omara al-Bašira (koji je dat još 2008. godine), a koji je posetio Malavi prošlog petka. Na dan ubistva glavnog optuženika u libijskom procesu MKS je odlučio da se seti događaja, starog nedelju dana. Mada je to hitno „popunjenje vakuuma" očigledno ispalo nesretno: ako MKS zahteva objašnjenje od vlasti Malavija, na čijoj se teritoriji nalazio jedan optuženik tog Suda, zašto on ne zahteva bar kao minimum ista takva objašnjenja od vlasti Libije, u čijim je rukama drugi optuženik tog istog suda? Pri tom je jedan optuženik živ, a drugi je ubijen, uz očigledno kršenje međunarodnog prava?
Još više od toga – ako se pročitaju optužbe koje je Međunarodni krivični sud izneo protiv M.Gadafija, među njima se mogu videti i sledeće: „primena letalne sile", „ubistva", „grub odnos i tortura". A čime se sve to razlikuje od postupaka „nove demokratske vlade"?
Ne, stvarno ne, Međunarodni krivični sud uopšte ne ćuti tek tako"
Aleksandar Mezjajev,
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
