Izvor: Politika, 22.Okt.2011, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otpadnik, pokajnik i pokojnik
Pobuna u Libiji protiv Gadafija tek će dobiti istorijsko vrednovanje u okviru procesa „arapskog proleća” ili mimo njega
Negde u vreme 30-godišnjice libijske revolucije pukovnika Muamera Gadafija britanske novine toliko su hvalile da je čak i najzagriženijim pristalicama premijera Tonija Blera bilo neprijatno:
„Njegovi zubi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prirodno su imuni na mrlje tako da kada njegov osmeh blesne u punom sjaju on slatkom radošću i pravom srećom obasja sve u njegovoj blizini”, preneo je „Dejli telegraf” 12. decembra 1999. godine.
„Treći put” i „Zelena knjiga” pukovnika Gadafija bili su predmet pažljivih analiza britanskih medija, bilo je i napisa da Gadafi pokušava da bude Blerov intelektualni mentor, citirala se pukovnikova teza da je Vilijam Šekspir zapravo Arapin, „Šeik Spir”, čije je književno nasleđe prisvojio Zapad.
Londonu su se u to vreme smešili veliki poslovi u Libiji, a u tom kontekstu mediji mogu sve da objave, pa i to da su po Gadafiju „žene divna bića koja se nalaze u senci muškaraca”, pa i o rvanju i boksu kao „dokazu da se muškarci nisu oslobodili primitivnog ponašanja”.
Sa engleskim cinizmom, ili bez njega, tek delovi Gadafijeve „Zelene knjige” imali su prođu u Velikoj Britaniji. A problem rušenja putničkog aviona iznad Lokerbija bio je samo problem visine novčanog iznosa odštete. Toni Bler se zadovoljno smešio, biznismeni su trljali ruke.
Nekako istovremeno, u Nemačkoj je gospodin Morit Huncinger, tada šef jedne propagandne pi-ar kompanije iz Frankfurta imao više kontakata sa ljudima iz Gadafijevog okruženja s ciljem da se „pridobije naklonost onih koji odlučuju o političkom turizmu”. Prevedeno na jezik propagande, to bi značilo da lik i delo pukovnika Gadafija postanu prihvatljivi za javnost u Nemačkoj. Gospodin Morit je objasnio svoju strategiju za poboljšanje imidža libijskog lidera: „Gadafi mora da načini instituciju od svog gostoprimstva, a naš posao je da uverimo svet kako se s njim može uspešno živeti i raditi”. „Gadafi mora da pristupi drugim šefovima država i da se potrudi da bude njihov gost, a svaki zapadnjak mora u Libiji da se dobro oseća”, tvrdio je tada gospodin Huncinger i nastavio „da ako je Fidelu Kastru pošlo za rukom da mu u goste dođe jedna nemačka ministarka, to nam može uspeti i sa Gadafijem”. I uspevalo je sve do proleća ove godine...
Jer otpadnički lideri nisu i nepopravljivo otpadnički, daju se oni podvrći i terapiji, uvek kada su u pitanju poslovi sa naftom i koncesijama. Osim političkih sukoba koji su iznedrili ideju o otpadničkim zemljama i otpadničkim liderima tu je i jedno konceptualno. U SAD je opšte prihvaćena pretpostavka da svaka zemlja prolazi isti put, ide ka istom odredištu, koje Amerikanci, i uopšte Zapad, poistovećuju sa svojim prosperitetom i svojim oblikom demokratije. Naravno, nije mi ni na kraj pameti da tvrdim da je pukovnik Gadafi bio demokrata, ali je sekularna projekcija zapadnog viđenja istorije očito u sukobu sa različitim koncepcijama arapske istorije. Pobuna u Libiji protiv Gadafija tek će dobiti istorijsko vrednovanje u okviru procesa „arapskog proleća” ili mimo njega. Jer pukovnik je prvo bio otpadnik, pa onda zapadni pokajnik i na kraju pokojnik.
Bivši glavni „kremljolog” američkog Stejt departmenta Mark Palmer predložio je pre sedam godina svetskoj zajednici da postavi sebi cilj da u narednih 20 godina svet oslobodi od 43 preostala diktatora. Američki političari u načelu su se odmah složili sa ciljem, istina malo su se nećkali oko načina na koji to treba obaviti. Kako je u to vreme Sadam Husein već bio gotov, a sada i pukovnik Gadafi, bilo bi zanimljivo videti precizan američki spisak preostalih diktatora u svetu. Da znamo ko je sledeći. Jer takve vojne intervencije donose mir u svetu, pravda stiže sve tirane, od Avganistana do Iraka. Možda će i u Damasku da se malo više zamisle. Put ka globalnoj svetskoj sreći popločan je zapadnim vojnim i humanitarnim intervencijama, pučevima i atentatima, promenama režima u stranoj režiji i uz pomoć domaćih izvođača radova. I to nije Holivud, već stvarni svet 20. i 21. veka. Širenje demokratije od kraja hladnog rata sa tendencijom potvrde neprikosnovenog statusa SAD kao svetionika demokratije na tom plemenitom putu. Amin.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 22.10.2011
