Izvor: Politika, 16.Apr.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi štit
Premijerno izvođenje doktrine „odgovornost za zaštitu”
Spoljne vojne intervencije u Libiji i Obali Slonovače mnogi podvode pod „već viđeno”, ali nisu sasvim u pravu. Obe pomenute operacije predstavljaju, ističu znalci, premijerno izvođenje nove doktrine – „odgovornost za zaštitu”.
U najkraćem, radi se o dvostrukom „štitu”: da su sve vlasti dužne da štite podanike od najsurovijih i masovnih delikata (genocida, etničkog čišćenje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ratnih i zločina protiv čovečnosti), i da je dozvoljena međunarodna oružana akcija za zaštitu građana od režima koji se oglušuju o takve opšte obaveze. Navedenoj doktrini dosad nije posvećivana odgovarajuća pažnja, mada je njena dalekosežnost globalno promovisana na najvišim nivoima–skupu lidera članica UN još septembra 2005, da bi potom ušla u praktičan opticaj i u Savetu bezbednosti aprila 2006. i u Generalnoj skupštini septembra 2009.
Savet bezbednosti je, ovih dana, oživeo njen „zamrli” duh i odobrio međunarodne vojne intervencije u Libiji (sa 10 „za”, nula „protiv” i „uzdržanost” Rusije, Kine, Indije, Brazila i Nemačke) i Obali Slonovače (jednoglasno).
Razlike u izjašnjavanju su se odrazile i na sudbine lidera „dva G” u sankcionisanim režimima: Gadafi se i dalje bori, a Gbagbo je uhapšen posle dužeg bojevog opiranja porazu na biralištima (koje vođa „džamahirije” nije praktikovao).
Tim povodima su se rasplamsale polemike na večne teme: da li se oblikuje „novi svet” ili samo „svašta menjamo da bi sve ostalo isto”? Da li mogu da prevagnu: ideali nad interesima, saosećajnosti nad bezosećajnostima, „dobre vile” nad „vešticama”, vajda nad „kolateralnom štetom”?
Jedno je izvesno: danas gotovo da nema ratova među pojedinačnim državama. Sukobljavaju se, uglavnom, međunarodne koalicije protiv „otpadnika”, ili podržavaoci i protivnici unutrašnjih poredaka.
Takvi konflikti se, po pravilu, međusobno pothranjuju. Kao u slučaju bivše Jugoslavije.
Kad je SFRJ izgubila smisao kao „most” između Zapada i Istoka, ona je „pala u vodu”. A kad je počela da se urušava, postala je mamac za spoljne intervencije i poslužila, u pretprošloj deceniji, kao jedna od kolevki doktrine „odgovornost za zaštitu”, pri čemu je ona ostala bez zaštite.
Svet se od onda komunikacijski i trgovinski povezao više nego ikad, ali je uporedo održavao raskole. Zbog odluke Amerike da bude „epizodista” i totalnog neučestvovanja Nemačke u borbenim akcijama, operacije u Libiji više su ličile na francusko-britanski eksperiment nego na demonstraciju jedinstva snage NATO-a.
Sa raznih strana, pa i iz Moskve, čuju se sugestije da bi situacija u Libiji mogla da se reši kao ona u Sudanu, političkim putem koji je doveo do referendumskog izjašnjavanja za izdvajanje, posle dugih sukoba, njegovog južnog dela u nezavisnu državu.
U opticaju su i druge verzije neujednačenih računica. Priča se da je Vašington prepustio „vađenje kestenja iz vatre” Evropi da bi uvidela da ne može ništa bitno bez njega. Da je Rusija „uzdržana” jer profitira na skoku cene energenata zbog tumbanja u „petrolejskom eldoradu”. Da se obnavlja kolonijalizam. Da raste samosvest Bliskog istoka, pa i da se iz tekuće ekonomske krize može – kao i ranije – izaći samo velikim upotrebama oružane sile.
Doktrina o „odgovornosti za zaštitu” zasnovana je na principima koje malo ko poriče: da državni organi postoje da bi štitili i unapređivali opšti interes, nacionalni i internacionalni, pa da treba da ispaštaju – kao i građani kad se ogreše o zakon – ako ga nipodaštavaju, a pogotovu ako ga zatiru. A baš to što se podrazumeva, izgleda najteže ostvarljivo.
Uočljiva je, naime, neobjavljena doktrina – zaštite od odgovornosti (nadležnih). Gotovo nijedna „krupna zverka” nije zaista odgovarala za zastranjivanja u postupcima pojedinih velikih sila prema svom ili drugom narodu, niti je pred sud izveden ijedan bitan proizvođač globalne finansijske krize ili visoki funkcioner koji se njom poslužio kao opravdanjem za svoje lokalne zloupotrebe.
Bune u arapskom svetu podstiču na preispitivanja takve prakse. Oborile su ili osporile „doživotne i nedodirljive vladare”.
A duga nepromenljivost tamošnjih samovoljnih vlasti bila je gotovo zagarantovana moćnijim, mahom spoljnim, interesima. Logika sugeriše da bi zato sada „odgovornost za zaštitu” trebalo proširiti na one koji su štitili neodgovorne.
Ali, ne vlada logika nego – politika. Ili, kako kaže jedan prekookeanski sagovornik: „I posle svih modernizacija, svet ostaje u ’predlogičnom’ stanju”. Tako da ni premijera „odgovornosti za zaštitu” ne isključuje reprizu „zaštite od odgovornosti”.
Momčilo Pantelić
objavljeno: 17.04.2011
