Izvor: Vesti-online.com, 27.Feb.2016, 07:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mrtva usta ne govore

Od trenutka kada je Dačić skrušeno, na vanrednom obraćanju novinarima, saopštio da su Slađanu Stanković i Jovicu Stepića, otete još u novembru prošle godine, raznele američke bombe u Libiji, krenula je igranka bez prestanka sa ludim i zbunjenim u glavnim ulogama.

Umesto odgovora, roje se bezbrojna pitanja koje poput mušica pokušava da odagna vladajuća srpska klika, na čelu sa Sveznajućim. Prvo - ko je oteo >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << dvoje nesrećnika? Drugo - kakva je uloga mutnog ambasadora, koga kobajagi saslušavaju telegramom, u celoj priči? Treće, ali ne i poslednje - ko je ubio Slađanu i Jovicu?

Pentagon, mada nema takav običaj, iz dana u dan tvrdoglavo demantuje da su njegove bombe, u paketu sa džihadistima, odnele i živote dvoje otetih Srba. Na svaku reakciju iz Beograda, iz Vašingtona stiže poneki detalj koji pobija zvaničnu priču iz Srbije.

Da li smo došli dotle da više verujemo državi koja nas je poslednjih decenija u crno zavila, nego sopstvenoj vlasti? Čini mi se da jesmo...

Jer, mnogo toga smrdi u verziji koja nam se servira još od prošle subote. Zar službe koje su blenule u nebo i palile reflektore da sleti helikopter, od koga je satima ranije ostala samo olupina sa sedmoro mrtvih, uključujući i bebu, sa takvom sigurnošću utvrdiše da su u toj straćari, u zabiti Sabrate, bombe pogodile Slađana i Jovicu?

Ili je, jednostavno, američki napad zgodno došao da se u prah i pepeo pretvore dokazi koji bi mogli da vode do nekih krupnih političkih riba, zapetljanih u mreži kriminala?

Slađana i Jovica, sem njihovim najbližima, nikome nisu trebali živi. Previše vremena su proveli u ambasadi koja krije mnoge mračne tajne, o kojima se šuškalo, ali bogami i javno govorilo, sve dok neko nije rekao da o tome nije zgodno govoriti, niti pisati.

Smrt dvoje Srba otvorila je Pandorinu kutiju kukavne srpske diplomatije, ali naći će se već način da se ta paklena kutija diskretno zatvori. Jer, ministri i ambasadori su prolazni, a kriminalni biznis je večan.

Ima ljudi koji ne umeju da lažu, ne zato što im se to gadi, nego što ih, jednostavno, savršeno zabole uvo što će ih uhvatiti u laži. Računaju na naše tradicionalno kratko pamćenje, koje traje od Dnevnika 1 do Dnevnika 2, a njihovi toaletoidni mediji skreću nam pažnju navodno malom pišom jednog ministra, na koju se žali izvesna starleta.

Kakva još pitanja lebde u magli, bez izgleda da će ikada dobiti odgovor? Otkud dvoje nesrećnika u ambasadorovim kolima? Da li su previše znali, previše pitali, ili, možda - previše tražili?

Šta se zbilo sa ambasadorovim čovekom od poverenja, za koga su libijski mediji odmah po otmici javili da je uhapšen pod sumnjom da je bio saučesnik, slučajno ranjen rikošetom?

U zemlji gde je sve, od početka do kraja, laž, zar očekivati bar i zrnce istine u tako krupnoj stvari. Ali, nuto problema Ali Babi i njegovim razbojnicima: kako skrpariti još koji predizborni poen na ovoj tragediji, kad je u ulozi lažova Amerika, a ne Pajtić i ostala boranija?

Ona narodna - 'oću, ali da mi ne uđe - u ovom slučaju se graniči sa nemogućom misijom i pitanje svih pitanja je kako će se tragikomedija završiti. Odnosno, kako će Vučić dokazati da je njegova istina u stvari američka, i obrnuto.

Na pravu istinu ne računajte, ona nikome ne treba. Otišla je zauvek sa Slađanom i Jovicom.

Nastavak na Vesti-online.com...