Izvor: Vostok.rs, 13.Sep.2011, 11:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Libija: ko je, ustvari, izgubio legitimitet?
13.09.2011. -
Libijski događaji poslednjih nedelja su pitanje legitimnosti vlasti sa gledišta međunarodnog prava od apstraktno teorijskog učinili potpuno konkretnim. Prvo je ceo niz zapadnih lidera iskoristio koncepciju legitimiteta da bi obrazložio vojnu operaciju protiv Libije. Zatim je ta ideja uobličena u jedinstvenu poziciju članova kluba G-8. Deklaracijom „Nova privrženost slobodi i demokratiji" ova ideja je, uz nesvojstvenu ozbiljnim političkim dokumentima patetiku, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << proglašena na samitu G-8 u maju 2011: „On (Gadafi) nema budućnosti u slobodnoj i demokratskoj Libiji. On mora da ode."
Polazeći od toga da Gadafi više ne zauzima nikakav državnički položaj odmah se javlja pitanje: kakva će to biti buduća „slobodna i demokratska" Libija, ako (podrazumevajući da će Gadafi da napusti vlast) u njoj neće biti mesta za građanina Moamaera Gadafija? I više od toga, Deklaracija govori o gubitku legitimiteta ne samog Gadafija, već i libijske vlade: „Gadafi i libijska vlada nisu izvršili svoju obavezu da zaštite libijski narod, te su izgubili svoj legitimitet(1).
Kakvi zaključci mogu da se naprave iz navedene izjave? Prvo, sada je jasno kako ova ili ona vlada gubi legitimitet. Ispada da se on sada gubi ukoliko vlada i predsednik ne izvršavaju svoje obaveze u vezi sa zaštitom stanovništva. Pre je bilo, da se legitimitet stiče ili gubi na izborima ili preko podrške većine stanovništva. Drugo, sada su nam objasnili ko odlučuje o gubitku legitimiteta. To su zemlje, koje spadaju u klub G-8. Pre smo mi, iz naše neukosti, smatrali da je to pitanje u kompetenciji naroda odgovarajuće države.Treće, postalo nam je jasno da legitimitet može da se izgubi potpuno (a ako je već tako, to znači da postoji i delimični gubitak legitimiteta). Tako da opet sa ogorčenjem shvataš koliko si priglup, kad si mogao pre da pretpostavljaš da je legitimitet pojam integralan i da „ili postoji, ili ga nema".
Kao što smo rekli, Moamer Gadafi u Libiji više ne zauzima nikakav državnički položaj. On je – Vođa revolucije, a Ustav Libije je - Sveti Kuran. Upravljanje zemljom pravno regulišu stavovi „Deklaracije o postavljenju naroda na vlast" od 1977. i tekuće zakonodavstvo. Osim toga, ni G-8, ni bilo koja država, nisu podneli nikakav prigovor na legitimitet M.Gadafija i vlade Libije. Pa, ako je već tako, da li to, onda, zemlje „osmorice" Gadafija i vladu Libije priznaju za „zakonite, ali nelegitimne" ili „i nezakonite, i nelegitimne"? Ali, zbog nečega, zemlje „osmorice" ne vole da diskutuju o legitimitetu njihovog kluba – G-8, i mnogobrojnih međunarodnih konferencija o Libiji. Mada je u početku konflikta ministar inostranih poslova Rusije S.V.Lavrov postavio pitanje o „problematičnom" legitimitetu tih konferencija. A s obzirom da legitimitet ili postoji, ili ga nema, ukazivanje na njegovu „nedovoljnost" predstavlja diplomatski način da se konstatuje da ga nema.
A da se okrenemo – ne „otkrićima kluba G-8 – već važećem međunarodnom pravu? Kako da se sa gledišta objektivnih i legalnih znakova odredi pitanje nečijeg legitimiteta?
Prvo, vojne akcije u Libiji su dovele do važnog pitanja legitimnosti one strane, koja se našla nasuprot libijskoj. Ta strana se sastoji iz dva osnovna subjekta – unutrašnjeg i spoljnog. A oba, blago govoreći, imaju problem sa sopstvenim legitimitetom.
Da počnemo od spoljnog. Sa početkom oružanih dejstava država-članica NATO protiv Libije te zemlje su postale strana u oružanom konfliktu. Da pogledamo kakva su bila ta dejstva i da li su ona bila u skladu sa normama međunarodnog humanitarnog prava, koje je specijalno napravljeno da bi se dejstva strana koje su u konfliktu ograničila. Mi vidimo bombardovanje civilnih objekata, škola, univerziteta, bolnica, stambenih zgrada. Bombarduju se zgrade državnih institucija. Ginu civili, NATO svesno ruši objekte koji su važni za normalan život libijskog naroda. To su sve dejstva, direktno zabranjena međunarodnim humanitarnim pravom, i to kroz članove prve, treće i četvrte Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata, iz 1949. godine.
Osim toga, da se podsetimo da zemlje NATO nisu stupile u već postojeći oružani konflikt, već su ga pripremale i započele. A započele su ga pomoću najtežeg međunarodnog zločina – agresije. Nikakvo pozivanje na rezolucije SB OUN agresiju ne mogu da opravdaju, jer ni jedna tačka tih rezolucija nije predvidela bombardovanje civilnih objekata i vršenje vojnih operacija na kopnu. Tako da ni o kakvom legitimitetu „međunarodne" strane u libijskom konfliktu ne može da bude ni reči.
Što se tiče „unutrašnje" strane u konfliktu – takozvane „opozicije" – ni njeno delovanje nije bilo u skladu sa normama međunarodnog humanitarnog prava. Gradovi pod neprekidnom paljbom, ubijanje ratnih zarobljenika, rušenje civilnih objekata – sve to spada u međunarodne ratne zločine. Osim toga, njen bes sa kojim je vršen obračun sa civilnim stanovništvom i ratnim zarobljenicima jasno pokazuje da u stvari mi ovde imamo posla čak ne ni sa stranom u tom konfliktu. Član 1 Dopune Protokola br. 2 iz 1977. godine uz Ženevske konvencije iz 1949. godine, određuje da „stranu" u oružanom konfliktu predstavljaju samo takve „antivladine oružane snage ili druge organizovane oružane grupe koje, nalazeći se pod komandnom odgovornošću obavljaju takvu kontrolu nad delom njene teritorije, koja će im omogućiti da vrše neprekidna i usaglašena vojna dejstva, uz obavezno korišćenje ovog Protokola (podvukao A.M.).
Kako vidimo, poštujući prva tri zahteva (komandovanje, kontrola teritorije, usaglašenost dejstava), takozvana „opozicija" ne poštuje četvrti: poštovanje normi međunarodnog humanitarnog prava. Odnosno, sa gledišta međunarodnog prava nema više nikakvog razloga da se o toj „opoziciji" govori kao o strani u konfliktu. Najpreciznija pravna kvalifikacija libijskih „opozicionara" je – zločinci (prema unutrašnjem pravu svoje zemlje) i zločinci (prema međunarodnom pravu). Po unutrašnjem pravu Libije oni su krivi zbog oružane pobune, ubistava i rušenja, po međunarodnom pravu – zbog kršenja Ženevskih konvencija o zaštiti žrtava rata, iz 1949. godine i Dopuna Protokola uz te konvencije, iz 1977. godine[...]
Da primetimo da su u velikom delu neuspesi libijskih vlasti u vreme Gadafija bili izazvani upornim poštovanjem od strane tih vlasti normi međunarodnog humanitarnog prava, uz pokušaje da se sačuvaju ljudski životi, i to ne samo civilnog stanovništva, već i jednog dela mladih Libijaca, opijenih propagandom, koji su stali na stranu pobunjenika. I ta prva strana, sputana oštrim zabranama u vezi sa oblikom i metodama vođenja borbenih dejstava, na vojnom planu se našla u mnogo nezgodnijem položaju od druge, koju nisu vezivale nikakve zabrane.
Kada je „Al-Džazira" 21. avgusta prikazala televizijske kadrove, u kojima se lepo video čak i Zeleni trg u Tripoliju, sa prikazivanjem zauzimanja Tripolija od strane „ustanika" i, kao, narodnog likovanja zbog toga, malo ko se zamislio o mogućem stvarnom smislu onoga što je prikazano. Pošto je „Al-Džazira" uhvaćena na delu i pošto je prepoznat maškaradni karakter trga – njegov falsifikat, publici je ubačeno „objašnjenje" prevare. Kao, kadrovi su snimljeni propagande radi, kako bi se kod Gadafijevih pristalica ugušila želja za ratovanjem. Možda je ovo objašnjenje i logično, ali nikako nije jedino moguće, a nije ni najubedljivije. Ali ako se pogledaju docniji događaji, aldžazirovska maškarada je imala mnogo zloslutniji smisao.
Burno zauzeće Tripolija od strane pobunjenika se može objasniti i „vojnom snagom opozicije" i „snažnom vazdušnom podrškom NATO", i „prevelikom samouverenošću Gadafija". Međutim, najprirodnije objašnjenje te „predaje" je pokušaj libijskih vlasti i armije da se spasi civilno stanovništvo glavnog grada. U vezi sa tim maškaradni Zeleni trg nije bio samo propagandni, već i vojni korak. Verovatno je da su vlasti Libije dobile pouzdane podatke (možda – preko direktnog ultimatuma) da će Tripoli biti zauzet po svaku cenu, a ukoliko dođe do pružanja otpora – da će grad biti sravnjen sa zemljom. U tom slučaju bi Zeleni trg, napravljen od pozorišnih rekvizita, postao ne samo poželjan detalj, već apsolutno neophodno sredstvo za neviđenu obmanu čitavog sveta, tj. da se od njega sakrije činjenica da je Tripoli zbrisan sa lica zemlje.
Treba priznati da libijsko rukovodstvo koje je u potpunosti vodilo računa o međunarodnom humanitarnom pravu predstavlja jedino ostrvce razuma i milosrđa u ovom bezumnom ratu. Sa gledišta međunarodnog prava ustvari samo libijsko rukovodstvo na čelu sa M.Gadafijem ne samo da je predstavljalo već i dalje predstavlja legitimnu stranu, pri čemu su oni još i jedina legitimna strana u libijskom konfliktu.
Nekoliko meseci posle početka 2011. godine konstruisana su, isprobana i uvedena u međunarodno korišćenje tri nova sredstva kojima se postiže „legitimitet" neposlušne vlade i osvajanje država: objavljivanje da su izbori prošli uspešno, ali se pri tom priznaje da je pobedio kandidat koji je izgubio, objavljivanje da je vlada zemlje ili njen vođa izgubio legitimitet i, najzad, potvrđivanje tih odluka preko rezolucija SB OUN"
Nama ostaje da do dna duše osetimo da je situacija u Libiji postala onaj jedini trenutak istine kojim se određuje legitimitet vlasti, i to – ne samo u Libiji, već – porazno, mada tačno – i u čitavom svetu [...]
Aleksandar Mezjajev,
__________________________
(1) http://www.g20-g8.com/g8-g20/g8/english/the-2011-summit/declarations -and- reports/ declarations/ renewed- commitment -for- freedom-and- democracy. 1314.htm
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
