Izvor: Politika, 04.Avg.2013, 14:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Libija, dve godine posle
Glavni problem Libijaca je izgradnja demokratskih institucija
Bengazi ne prestaje da bude simbol savremene Libije. Prvo otpora prema Muameru Gadafiju, sada kao problem za centralnu vlast u Tripoliju. Šta je, dakle, arapsko proleće donelo narodu i državi Libiji?
Za poslednje dve godine zemlja je prvo imala prelaznu, a sada ima privremenu vladu. Izrada ustavnih akata kasni, a parlamentarne diskusije pokazuju da, i pored izvesne demokratizacije političkog života, u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Libiji i dalje traje manje-više otvorena borba između „centralista” i „autonomaša”.
Ako neko pleme ili frakcija plemenskih milicija i brigada koje su se tukle protiv Gadafija nije zadovoljna brojem poslanika u parlamentu ili ministara u vladi, blokiraju aerodrom u Tripoliju.
Istina, dve godine i nisu predug period za punu konsolidaciju zemlje kojom je toliko dugo apsolutno vladao pukovnik Gadafi.
Nove vlasti u Tripoliju morale su prvo da apeluju na „revolucionare” da napuste veće gradove, kao što su Tripoli, Sirt i Bengazi, da se vrate kućama i civilnom životu u provinciji, da raspuste sve oružane formacije koje nisu pod komandom centralne vlasti, da predaju oružje u magacine i konačno da prestanu sa međuplemenskim obračunima.
U svemu tome se tek donekle uspelo pa Libija polako vida svoje rane i računa na pomoć tradicionalnih prijatelja, među kojima je i Srbija.
Glavni problem Libije dve godine posle rušenja i ubistva Gadafija jeste izgradnja demokratskih institucija, jer narod naprosto nema sećanje kako bi te institucije trebalo da izgledaju i kako bi radile.
S druge strane, Libija je izložena terorističkim udarima: organizacija Ansar el Šariha, bliska Al Kaidi, dejstvuje na području Bengazija iako je opasnost od islamske radikalizacije ipak manja nego u Egiptu. Gadafi nije imao Muslimansku braću.
Ali, granice Libije vrlo su duge i zasad i dalje relativno slabo čuvane. Postoji opasnost od prelivanja terorizma iz podsaharske Afrike prvo u Libiju, kasnije i u Evropu, iako je Tripoli prošlog decembra zatvorio kopnene granice s Alžirom, Nigerom, Čadom i Sudanom.
Gadafijev sin Seif Islam još je u zatvoru u gradu Zintan, a tamošnji prvoborci revolucije ne žele da ga isporuče ni centralnim vlastima u Tripoliju ni Haškom tribunalu. Smatraju ga svojim ličnim plenom i traže naplatu.
U tom zatvoru bili su i građani Srbije zarobljeni u avgustu 2011. u blizini aerodroma u Tripoliju. Njihovo puštanje na slobodu govori da su nove vlasti Libije na neki način „oprostile” Beogradu ranije veze sa Gadafijem i da je Tripoli spreman za nastavak plodne ekonomske saradnje.
Od početka godine u Beogradu su boravile dve visoke vojne delegacije Libije predvođene dvojicom zamenika ministra odbrane. Postignuti su i dogovori o izvozu naših proizvoda u Libiju u vrednosti od nekoliko stotina miliona dolara.
Libijci očekuju da se svi naši radnici koji su ranije radili i živeli u njihovoj zemlji vrate u Libiju, jer ih tamo čeka posao.
Libija je sada veliko gradilište. Zapadne kompanije se naprosto utrkuju koja će pobediti na tenderima. Naftne bušotine i naftna polja se u punoj meri eksploatišu. Istina, još nije dostignut nivo proizvodnje od pre rata, ali se svi trude da uđu na libijsko tržište.
Kad je standard običnih građana u pitanju, skoro sve beneficije koje su ljudi uživali u vreme pukovnika Gadafija i dalje su na snazi. Reklo bi se: Sve je isto samo njega nema. Ili je bolje?
Miroslav Lazanski
objavljeno: 04/08/2013
