Izvor: Politika, 02.Okt.2011, 17:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ekskluzivno: Miran dan iznad Libije
Devet sati patroliranja iznad Libije u britanskom letećem radarskom centru
„Avaks E-3D”, iznad Libije – Od kako stratezi novih ratova teže da napuste prašinarsko kopno očekujući da im pobede donesu nadmoćno vazduhoplovstvo i skupa tehnologija, ovaj avion – neka vrsta letećeg računsko-radarskog centra – postao je izuzetno važan element savremenog vojevanja.
Američki, britanski, francuski i NATO „avaksi” iz Isturene operativne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << baze NATO u Trapaniju, na zapadu Sicilije, imaju po mandatu Saveta bezbednosti UN zadatak da kontrolišu Zonu zabranjenog leta iznad Libije i da obezbeđuju pomorsku blokadu zbog zavedenog embarga na isporuke oružja.
Pre nego što sam se pridružio devetočasovnoj misiji britanskog „avaksa E-3D”, iznad zaliva Sirt, sledi popunjavanje formulara i obavezni brifing. Potvrda da nemam prehladu, probleme sa plućima ili da nisam pod nekom terapijom. Ime osobe koju treba kontaktirati ako se nešto dogodi.
Holandski kapetan Vilko ter Horst daje sve instrukcije. Nema ničeg što se podrazumeva. Kaže da tokom leta treba da pijem do tri litre tečnosti. Kaže i da će oni obezbediti sendviče i topli obrok. NATO će to sutra naplatiti 15 evra.
Pukovnik Mauro Gabeta iz italijanske Aeronautika Militare, podseća na doprinos njegove zemlje Operaciji ujedinjeni zaštitnik, misiji NATO u Libiji koja je počela krajem marta. Italija obezbeđuje sedam vazduhoplovnih baza poput ove u Trapaniju.
Spolja dopire prvo potmulo šišteći, a potom zaglušujuće reski zvuk para „F-16” koji uzleću.
Krećemo ka „avaksima”. Ovaj britanski, nosi zvaničnu oznaku ZH 103, Zulu-Hotel 103, kako kažu vazduhoplovci. Nezvanično, svaki od sedam „avaksa”, u sastavu Kraljevskog vazduhoplovstva, nosi ime po nekom od sedam patuljaka. Moj je „Srećko”. „Avaks” –( Airborne Warning and Control System), sistem za vazdušno upozoravanje i kontrolu – je radarski sistem koji opereterima omogućava rano identifikovanje prijateljskih odnosno neprijateljskih aviona. Britanci su prvi počeli da ga koriste krajem drugog svetskog rata, nešto pre Amerikanaca, a Sovjeti su svoje „tupoljeve” počeli da opremaju radarima 1958.„Avaksi” se koriste za defanzivne i ofanzivne operacije. Sistem se ofanzivno koristi kako bi lovce navodio na njihove ciljeve, defanzivno da bi sprečio napade. Može da se koristi i za izviđanje.
Ako su „avaksi” „oči” ratnog vazduhoplovstva, onda je „avaksova” zenica tanjirasti radar postavljen u blizini repa, prepoznatljiva konstrukcija teška šest tona. Ugrađene radarske antene koriste dopler sistem – za detekciju kretanja, odnosno registrovanja promene brzine, i pulsni sistem – identifikaciju cilja preko impulsa koji se vraćaju „avaksu”.
Kada leti na 9.150 metara, „avaks” pokriva površinu od 312.000 kvadratnih kilometara. Radar na svim vrstama terena otkriva niskoleteće avione na daljini do 400 kilometara, a one na srednjim visinama do 520 kilometara – što je distanca mnogo duža od dometa većine raketa zemlja-vazduh.
Naš zadatak je pokrivanje akvatorije zaliva Sirt. Iako od početka Operacije NATO nije zabeležen nijedan incident, za slučaj da nadlećemo kopno Libije, morao sam unapred da dam posebnu saglasnost. „Veoma smo bezbedni”, kaže poručnik Dejv (uputstvo je da se samo koristi čin i prvo ime članova posade). „Zona zabranjenog leta iznad Libije lako je uspostavljena već prvog dana. Lakše nego u Iraku 1991. ili na Kosovu 1999.”
Potom mi pokazuje jedno od osam mesta u repu aviona. Dole, prema kokpitu, sve je zatrpano radarskim ekranima, kompjuterima, raznim instrumentima i kablovima. Tone opreme za navigaciju, komunikacije i procesuiranje podataka koji se odmah šalju nadležnoj komandi iza kojih se krije 14 dobro obučenih tehničara, uključujući i šest žena. „Tamo nećete moći da idete do pred kraj misije”, nastavlja sa instrukcijama uz obećanje da će me četvoročlana posada aviona primiti u kabinu pri sletanju u bazu.
Većina „avaksa” je, poput ovog, napravljena na trupu „boinga 707” i, pošto nema prozora, podseća na kargo verziju. Ali, u sastavima ratnih vazduhoplovstava raznih zemalja – od ruskog, grčkog i švedskog, kineskog, indijskog i japanskog, brazilskog i meksičkog ili izraelskog i saudijskog – za „avakse” se koriste i drugi tipovi aviona.
Polećemo pet minuta ranije zbog mediteranske oluje koja se približava. „Avaksi” se, valjda zbog silnih tona elektronike koju nose, od nepogoda klone k’o đavo od krsta.
Letimo na visini između 28.000 i 30.000 stopa brzinom od oko 400 kilometara na sat. Kružimo iznad zaliva Sirt. Svakih 20 minuta jedan krug. „Avaksova” misija obično traje oko 10 sati, može i duže ako se tankuje gorivom u vazduhu.
Jedan sat misije košta blizu 20.000 dolara. Jedan avion košta oko 250 miliona dolara. Usavršavanje poslednje generacije američkih „Avaksa E-3A” koštalo je 1,6 milijardi dolara.
Buka nije takva da bih morao da stavim tampone za uši koje sam dobio. I bolje. Ne bih čuo kako iznad mene ritmično rotira struktura radara, praveći pun krug svakih deset sekundi i pri tom proizvodeći sasvim neobičan zvuk. „Zvuk kita”, kaže poručnik Endi iz 8. eskadrile RAF-a. I zaista podseća na zvuk kita iz emisija „Animal planet”.
Tek povremeno neko svrati do repa aviona. Da bi otišao do toaleta, uzeo vodu, sok od borovnice ili, naravno, čaj sa mlekom. Posade su na dužnosti svaki drugi dan u smeni od dve-tri nedelje. Potom imaju dvonedeljni odmor u Britaniji.
Posle 27 krugova napravljenih iznad Sirta za devet sati, misija je završena. Pilot mi objašnjava da obožava ovaj avion. Zato što ima mnogo ručnih komandi. „To je pravi izazov.”
Tehničari slažu dokumentaciju. Poručnik Endi kaže da je sve proteklo mirno. Pitam da li su sem mirnog neba i mora otkrili neka pomeranja na libijskom tlu. Mislim na borbe oko Sirta. „Sorry. Classified” – Žao mi je, poverljivi podaci.
Kada sam potom, u bazi, kapetana Ter Horsta podsetio da su Francuzi zvanično priznali da su naoružavali libijske pobunjenike – što je kršenje embarga UN – i pitao da li su u bazi u Trapaniju za to znali jer bi morali da znaju pošto im je to zadatak, odgovorio je kratko: „To je političko pitanje koje morate da pitate u Briselu. Mi smo ovde vojnici.”
Pitao sam, ne u Briselu već u komandi NATO u Napulju, britanskog admirala Rasa Hardinga, zamenika komandanta Operacije ujedinjeni zaštitnik. „NATO nema snage na kopnu”, reči su koje sam često slušao. „Odakle oružje pobunjenicima, oslobodilačkim snagama, to ne znam”.
Drugi „avaks” je već u vazduhu a „Srećko” je njegovu američku posadu obavestio o svemu što treba da znaju.
Iz buke aviona ulazim u patio baze ispunjen tišinom i starim čvornovatim stablom masline. Simboli rata, simboli mira. Uvek jedni uz druge.
„Ništa nije nemoguće”, glasi slogan baze NATO u Trapaniju.
Boško Jakšić
objavljeno: 02.10.2011
Pogledaj vesti o: NATO skup
.jpg)
