Izvor: B92, 09.Maj.2016, 22:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drama Srbina otetog u Libiji: Preživeo dva metka u glavu
Beograd -- Srbin Miroslav Tomić, koji je bio otet u Libiji, vratio se u Srbiju, i prvi put je o strahotama koje je preživeo govorio za “Večernje novosti“.
Kaže da je otmičare morao da vozi 1.700 kilometara kroz pustinju pod pretnjom ubistvom, da je tri dana bio bez hrane i da je poželeo da umre.
Dodaje i da su odmičari zaista pokušali da ga ubiju, ali su ga spasli pripadnici plemena Tabu, koji kontrolišu jug Libije.
“Blokirali su mi kola >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << trojica ljudi u maskirnim uniformama. Udarali su me kundacima i naterali da džip vozim u pravcu koji mi odrede. Pratilac u džipu sve vreme mi je držao cev ispod pazuha naređujući kako i kojom brzinom da vozim. Kako sam ustanovio, bio sam im potreban kao vozač kroz nepreglednu pustinju od Mesle do Nigera, na granici sa Čadom, na relaciji dugoj oko 2.000 kilometara. Glumio sam da ne znam arapski kako bih saznao šta su zaista njihove namere. Tražili su od mene da im saopštavam parametre za GPRS i vešto sam uspevao da odglumim loše poznavanje arapskog i da im uvek zadnju brojku parametra saopštim pogrešno“, navodi Tomić, koji je bio kidnapovan 24. aprila nedaleko od gradilišta nemačke firme Ferošal u kojoj je radio.
Tomić kaže da je pravljenjem takvih grešaka praktično sebi davao mogućnost da preživi, jer da su kidnaperi uspeli da uspostave vezu sa nekima od svojih, koji bi onda došli kolima, njegova uloga vozača postala bi suvišna i bio bi - likvidiran. Uspeo je čak da reduktor na svom džipu podesi tako da troši četiri puta više goriva nego uobičajeno kako bi kidnaperi ostali sa što manjom rezervom goriva.
Sve vreme, tri dana i tri noći, vozio je bez hrane, a vodu je dobijao u nekoj kombinaciji sa benzinom jer su ekstremisti rezerve vode čuvali za sebe. Tako je, kažu preživeo. Pravili su pauze od dva do tri sata, a njega bi za to vreme držali vezanog za džip sa rukama pozadi. U nekoliko navrata, kada je i same ekstremiste hvatala bojazan da mogu da ostanu bez goriva u pustinji, razumeo je da razgovaraju o tome da ga zakolju, ali su na kraju konstatovali da im je ipak potreban još neko vreme.
“Vozio sam tražeći pogodno mesto gde bih mogao džipom na nešto da naletim, da se survam, samo da poginem ili da učinim bilo šta kako bi me usmrtili metkom, a ne nožem“, kaže Tomić.
Kada su bili, posle tri dana i tri noći, na oko 1.700 kilometara od mesta gde je kidnapovan, Miroslav, za koga će kasnije neki od libijskih lekara reći da ima pancir telo, pokušao je po cenu života da im se suprotstavi. Na kraju su ga njih trojica savladali, dobio je dve prostrelne rane u glavu, snažan udarac kundakom u lobanju i ko zna koliko udaraca po telu. Pomislili su da je mrtav i bacili ga u jarugu sa svih strana obasjanu suncem i udaljili se.
Ostali su, međutim, na udaljenosti sa koje su mogli da ga vide. Svestan da će sunce, uz činjenicu da je teško ranjen, izmučen, iscrpljen, bez vode i hrane, dokrajčiti njegov život, skupio je snagu i uspeo da se pomeri na manje osunčano mesto. Kidnaperi su primetili da ga nema tamo gde su ga ostavili.
“Njih trojica su došli da me traže, jedan mi se približio na dvadesetak metara. Tada sam mislio da mi spasa nema, ali odjednom je zapucalo sa svih strana. Pojavili su se pripadnici vojske juga Libije, plemena Tabu, čiji me je komandant Jusuf, zbog korektnog odnosa prema njihovoj vojsci kao menadžera nemačke firme, označio za njihovog brata. I sam sam znao da kidnaperi nisu domaći Libijci, već da je reč o islamistima koji pripadaju Boko haramu, koji su u Libiji ratovali na strani ID-a“, dodaje Tomić.
Odmah je krenulo zdravstveno zbrinjavanje Miroslava.
“Sva znanja o lečenju u prirodi moji prijatelji su primenili stavljajući mi razne meleme. Držali su me na rukama da me ne bi ugrozilo truckanje pustinjskog vozila po Sahari. Na prvoj lokaciji njih 12 skupilo se oko mene, pošto je bila noć, kako bi me koliko je god moguće zgrejali. Pronalazili su antilope u Sahari koje su klali da bi mi lagano davali da jedem hranu spremljenu na način kojim ću što pre da se oporavim od teških rana“, priča Tomić.
Usledilo je transportovanje Miroslava na najmanje pet lokacija kako bi potpuno bio bezbedan. Bilo je govora da ga evakuišu sa jednog od aerodroma udaljenog oko 400 kilometara, ali pošto nisu bili najsigurniji da tamo nema ekstremista odustali su od te namere.
Odlučili su da se Miroslav dobro oporavi i da se onda, posle sedam-osam dana, vrate u Meslu, mesto gde je kidnapovan 24. aprila. Sve vreme nad njim je bdilo petnaestak ljudi, a osim u karaulama i manjim bolnicama vreme je provodio i u kućama plemenu Tabu bliskih komandanata i vojnika. I uvek pod stražom i budnim okom "čistih" Libijaca, boraca protiv ekstremnih islamista.
Pogledaj vesti o: Libija
