Izvor: Vostok.rs, 18.Maj.2026, 15:44
Pavel Bušujev: Srbi hoće da budu prijatelji sa Rusima i veruju nam
Vesti su sve više ispunjene alarmantnim naslovima o balkanskom regionu: Crna Gora se sprema da uvede vize za Ruse, Srbija, pod pritiskom Zapada, samo što nije počela da vodi antirusku politiku… Ako je verovati svim tim glasinama, čini se da se toliko hvaljeno srpsko-rusko prijateljstvo bliži kraju.
Objektivno, u takvim alarmantnim izjavama ima delić istine: u poslednje vreme odnosi između Rusije i balkanskih zemalja pokazuju tendenciju ka izvesnom međusobnom zahlađenju. Međutim, važno je zapamtiti da stavovi i postupci političkih lidera ne odražavaju uvek raspoloženje društva.
Šta vas je podstaklo da posvetite svoj život istraživanju balkanskog regiona?
Sa Balkanom to tako biva, da nisi izabrao ti njega, nego on tebe. Počeo sam da se bavim regionom pomalo slučajno. Sve je počelo u studentskim godinama, kada sam poželeo da proučavam rusinsku kulturu, istoriju i jezik. Moj deda je Rusin, i njihova kultura mi je bliska srcu. Tema Rusina je vrlo ispolitizovana, jer Ukrajinci, Poljaci, Slovaci, pa čak i Rumuni, koji uopšte nisu Sloveni, smatraju sebe delom ove etničke grupe. Možda je to razlog zašto na Filološkom fakultetu MGU nisam mogao da nađem mentora za istraživanje na tu temu .
Međutim, rečeno mi je da u Srbiji, na Univerzitetu u Novom Sadu, postoji čitava katedra za rusinski jezik, a u autonomnoj pokrajini Vojvodini čak postoji i radio stanica koja emituje program na tom jeziku. To je bilo zapanjujuće – u 2000-im, kada je Miloševićev režim tek pao. Srbi su optuživani za sve vrste grehova, uključujući i ugnjetavanje malih naroda, ali u stvarnosti se ispostavilo da je u Srbiji, barem za Rusine, postojala i još uvek postoji prava obrazovna i jezička demokratija. To je bilo uprkos činjenici da u to vreme niko u Evropi više nije priznavao rusinski kao samostalan nacionalni jezik. Naravno, bio sam oduševljen idejom o saradnj sa Univerzitetom u Novom Sadu, i zbog toga sam počeo da učim srpski. Ubrzo sam saznao za mogućnost prakse u jezičkoj školi u samoj Srbiji. Tako sam se 2008. godine našao u malom gradu Valjevu, i upravo tamo sam otkrio i zaljubio se u srpski kolorit i kulturu.
Kako sam dublje zalazio u istraživanje života na Balkanu, moji planovi za rusinski jezik počeli su da odlaze u drugi plan. Štaviše, iskusnije kolege na Moskovskom univerzitetu su unapredile moje ideje, i njihovim naporima rusinski je priznat kao četvrti istočnoslovenski jezik. Taj događaj mi je razvezao ruke i posvetio sam se, bez griže savesti, onome što sam zavoleo – Balkanu.
Pre diplomiranja sam već bio oženjen i dobio sina, pa nisam mogao da se bavim samo naukom – morao sam da zarađujem. Sticajem okolnosti, dospeo sam u TASS i posle nekoliko godina kasnije vratio sam se u Srbiju – sad već kao šef predstavništva novinske agencije na Balkanu.
Da li nastavljate saradnju sa TASS-om?
Generalni direktor agencije voli da kaže da je TASS kao džip. Bučan je, glasan i nije mnogo udoban, ali kada se jednom u njemu provozaš, vraćaš se opet i opet. Tako da novinska agencija ostaje važan deo mog života, ali trenutno sa njom ne sarađujem. Morate razumeti specifičnosti rada u novinskoj agenciji – to je bukvalno tekuća traka. Radni dan počinje u sedam ujutru, toneš u bujicu informacija, a pred ponoć se prisećaš da nisi ni doručkovao. Želeo sam da se bavim još nečim osim novinarstva, da se posvetim humanitarnim projektima i promociji ruske meke moći, pa sam odlučio da prekinem saradnju sa TASS. Da, ponekad mi nedostaje rad u novinskoj agenciji; na kraju krajeva, tamo sam stekao mnoge veštine koje mi i danas pomažu. Ali sada sam u potpunosti fokusiran na svoj rad u Odeljenju za balkanske studije Instituta zemalja ZND, a angažovan sam i u nizu drugih projekata vezanih za Srbiju i region.
Balkan je veoma raznolik i složen region. Hajde da probamo da se orijentišemo. Koje zemlje su poslednjih godina potpuno prekinule saradnju sa Rusijom, a koje su i dalje zainteresovane za održavanje ili čak razvoj kontakata?
Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo, takoreći, odvojiti žito od kukolja. Postoje narodi, a postoje i države. Ako govorimo upravo o narodu, onda je u Republici Srpskoj oko 90%, u Srbiji – 80%, u Crnoj Gori – 70%, i najmanje 50% stanovništva Makedonije naklonjeno Rusiji. Obični ljudi hoće da budu sa nama prijatelji i veruju nam. Ali vladajuća politika prisiljava stanovništvo da se distancira od Rusije. Na primer, Hrvatska, Slovenija i Makedonija su nam gotovo potpuno okrenule leđa. I više od toga, Hrvati i Slovenci su čak skovali poseban termin, „Zapadni Balkan“, kako bi se distancirali ne samo od Rusije već i od svojih suseda u regionu.
Taj proces nije iznenađujući, s obzirom na broj zapadnih sila prisutnih u balkanskim zemljama. Na primer, predsednik Srbije Aleksandar Vučić voli da upoređuje Beograd sa Kazablankom 1944. godine, imajući u vidu da obaveštajne službe 54 zemlje deluju u gradu. Naravno, prisustvo stranih agenata vrši ogroman pritisak na zvaničnike. Nekome je dovoljno samo da prisustvuje, recimo, koncertu u Ruskom domu, pa da sledećeg dana njegov telefon bude bombardovan pitanjima iz zapadnih ambasada – zašto je tamo bio, šta je video i šta je čuo. Ako je takva situacija u Srbiji, zamislite kakav se pritisak vrši na zvaničnike u drugim balkanskim zemljama koje su više zavisne od Zapada. Stoga je svaka javna izjava lokalnih zvaničnika u znak podrške Rusiji izuzetno važna – to sebi mogu da dozvole samo oni koji iskreno veruju u našu zemlju i borbu za održavanje prijateljskih odnosa sa nama vide kao važan cilj u svom životu.
Hajde da detaljnije porazgovaramo o pojedinim zemljama. Počnimo od Srbije. Ta zemlja je tradicionalno prijateljski nastrojena prema Rusiji, ali sada presiraju glasine da ona sve aktivnije gleda ka Zapadnoj Evropi i da se nekadašnje simpatije tope pred našim očima. Da li je to zaista tako – ili mediji, po običaju, preteruju?
Priče o tome da Beograd samo što nam nije okrenuo leđa traju decenijama. Kada sam došao u Srbiju 2008. godine da naučim jezik, predsednik je bio Boris Tadić. Narod ga je mrzeo iz sve snage zbog njegove prozapadne politike, ali nije mogao ništa da uradi. Kada sam se vratio u Srbiju kao dopisnik 2017. godine, zemlju je vodio sadašnji predsednik, Aleksandar Vučić. Dobro se sećam kako su u narod procurile njegove reči na sastanku sa diplomcima univerziteta bezbednosti. Rekao je da bi usmerio politički kurs zemlje ka Zapadu, ali da bi takva odluka stvorila raskol u srpskom društvu koji bi bilo veoma teško popraviti i koji bi mogao da proguta bilo koju vladu.
Zaista, Vučiću bi bilo mnogo lakše da podlegne zapadnom pritisku, uvede sankcije protiv Rusije i usvoji druge nametnute antiruske mere. Istovremeno, on odlično razume da se ispod njega nalazi vulkan, prepun lave narodnih simpatija i ljubavi prema Rusiji, sposoban da u svakom trenutku eksplodira i raznese ceo region. Poznete Puškinove reči o ruskom buntu se podjednako mogu primeniti na bilo koji slovenski narod. A srpski političari dobro poznaju svoj narod, oni su deo njega, prate raspoloženje društva i zato se ponašaju veoma oprezno. Da, postoji kretanje ka Zapadu, ali to su veoma mali koračići. Naravno, i temperatura u našim odnosima, iako vrlo sporo, ali ipak opada. Recimo da se danas ljudi prema Rusima odnose malo hladnije nego 2008. godine, kada sam prvi put došao u Srbiju. Ali važno je shvatiti da je sve to veoma suptilna stvar, koja se kreće po sinusoidi. I ako danas vidimo pad, to ne znači da sutra neće doći do skoka ove simpatije, i da će tragovi svih tih malih koraka ka Zapadu biti u trenu izbrisani.
Pređimo na Republiku Srpsku, autonomiju u sastavu Bosne i Hercegovine. Da li je ona i dalje uporište ruskog uticaja na Balkanu, ili ni tamo sve nije tako jednoznačno?
Ponovo, važno je razdvojiti politiku i narod. Koreni i veze ovde su suviše duboki – ljudi razumeju i pamte da je praktično svaka balkanska crkva, starija od 1914. godine, izgrađena ili renovirana sredstvima ruskih careva i imperatora. To znanje se pretače u činjenicu da je u Republici Srpskoj neobjašnjiva ljubav Srba prema Rusiji često jača nego u Srbiji.
Na političkom nivou, naravno, sve je složenije. Republika Srpska mora da balansira, i ako je to teško za Vučića, zamislite koliko je teško rukovodstvu male autonomije. Uz to, ona zavisi i od odnosa sa samom Srbijom, jer bez njene podrške, Republika jednostavno ne može da postoji. Ako se granice iznenada zatvore i ponove strašni događaji iz 1990-ih, neće biti nikoga da pritekne u pomoć. Tragizam naših odnosa je u tome što, uprkos našoj najboljoj želji da pomognemo, mi nismo u mogućnosti da to učinimo. Da, Rusija nastoji da jača svoje prijateljstvo sa Republikom Srpskom, radi na tome da naši energetski resursi stignu do autonomije i ostvaruje druge projekte, ali ključni problem je nedostatak pogodne logistike. Ni Srbija ni Republika Srpska nemaju izlaz na more, tako da su one za Rusiju blago koje se ne može odneti. Fundamentalno je pogrešno optuživati ove zemlje da nisu dovoljno spremne da budu prijatelji sa nama. Na kraju krajeva, mi ne možemo da zamenimo 70% trgovinskog prometa sa evropskim zemljama, jer nemamo kopnenu granicu. Lako je reći: „Ili ste sa nama ili protiv nas“, kada je iza nas Moskva, a iza Moskve su dva okeana. A oni nemaju gde da se povuku. Stoga, čini mi se, Kremlj sprovodi jedinu ispravnu politiku u odnosima sa tim zemljama – ističe svoj uticaj u regionu, definiše prioritete, ali ne primorava rukovodstva Srbije i Republike Srpske da biraju kome će dati prioritet u saradnji.
Danas Rusiji nije ostalo mnogo prijatelja na globalnom nivou, tako da ih ni u kom slučaju ne smemo žrtvovati. Ovo su teška vremena; moramo da ih sačekamo – a Srbi su majstori u tome. Oni imaju izraz „kupovati vreme“, i to je upravo ono što sada rade, čekajući trenutak da se stvari vrate u normalu i da se odnosi sa Rusijom mogu ojačati.
Kako stoje stvari sa Crnom Gorom? Kažu da je Crna Gora podlegla evropskom pritisku i da je na putu da odustane od bezviznog režima sa Rusijom. Šta je vaš komentar?
Počeću od toga da je Crna Gora treći deo podeljene srpske nacije. O prva dva smo već govorili. Ranije su Crnogorcima nazivali Srbe koji žive u tom delu Balkana. Nikome nije moglo pasti na pamet da će od njih stvoriti samostalnu naciju, a od geografskog termina – nacionalni. I što duže Crna Gora bude postojala kao samostalna država, sve više ljudi će se identifikovati kao Montenegrini – od evropskog naziva zemlje, Montenegro. Oni tako naglašavaju svoju različitost od Srba, ali takvi ljudi su i dalje manjina. Simpatije Crnogoraca prema Rusiji su geografski podeljene. Deo koji se nalazi dalje od obale je pretežno rusofilski.
Rusofilija u ovom delu Balkana ima duboke korene. Na primer, Crnogorci su se pridružili Rusiji u ratu protiv Japana početkom 20. veka. Učešće Crnogoraca u Rusko-japanskom ratu moglo bi se nazvati kuriozitetom s obzirom na skromnu veličinu zemlje i mali broj stanovnika, da nije bilo dobrovoljaca koji su se istakli u bitkama. Koliko vredi samo jedan Aleksa Saičić, koji je pobedio samuraja u borbi prsa u prsa. Uz to, na bliskost Crnogoraca i Rusa podseća i arhitektura. U zemlji je sačuvano mnogo crkava i manastira, koje su izgradili ili obnovili naši majstori. Čak je i jednu od najvećih svetinja Crne Gore, manastir Ostrog, obnovio posle požara upravo ruski arhitekta Vladimir Sokurenko. Meštani se takođe dobro sećaju doprinosa inženjera iz bratske zemlje razvoju infrastrukture, od mostova do vodovoda.
Što se tiče viza, reći ću ovo: možete beskonačno posmatrati nekoliko stvari: kako teče voda, kako gori vatra, kako se Crnogorci odmaraju i kako uvode vize za Ruse. Niko, osim malog broja montenegrinskih nacionalista, ne želi da otežava propise o ulasku za naše sunarodnike. Evropska kultura je u mnogome tuđa crnogorskim Srbima. Njima je potpuno nerazumljiv uslovni Nemac, koji dolazi na odmor u svom kombiju, sedi sam na plaži, peče nemačke kobasice na nemačkom primusu i pijucka nemačko pivo iz nemačkog frižidera. Sasvim nešto drugo je Rus, koji komunicira sa svima, sa širokom dušom vas svime nudi, ostavlja bogate napojnice i bratimi se – on je blizak i razumljiv. Uz to, osim duhovne bliskosti, značajnu ulogu igra i finansijski aspekt – na kraju krajeva, protok turista iz Rusije donosi značajne prihode. Ipak, mora se priznati da je broj ruskih turista u Crnoj Gori naglo opao.
Postavlja se pitanje: zašto Zapad nastavlja da vrši pritisak na vladu da uvede vizni režim? Odgovor je prost: oni odlično razumeju da sve dok postoji čak i mala veza između Rusije i Crne Gore, postoji nada za oživljavanje odnosa.
Znači da je koncept „rusko-srpskog bratstva“ i dalje aktuelan?
Naravno da jeste. Posle 2022. godine, uz ogroman priliv relokanata, koji se svi ne odnose sa poštovanjem prema Srbima, prema Rusima su postali malo obazriviji, ali ukupna slika je nepromenjena. Kada se sretnu Rus i Srbin, pojavljuje se neka neverovatna hemija. Kada razgovaraš sa Srbinom, odjednom osetiš srodnu dušu i uhvatiš sebe u tome da sa njim pričaš o temama o kojima bi možda pričao samo sa najbližim prijateljem. Jednom sam pitao srpskog glumca Miloša Bikovića zašto se to dešava, a njegov odgovor mi je delovao iscrpno. Uporedio je Ruse i Srbe sa blizancima razdvojenim u detinjstvu. Ostala im je samo mutna uspomena jednog o drugom, a onda, mnogo godina kasnije, kada su se blizanci već formirali kao ličnosti, iznenada su se sreli. Gledajući jedan na drugog, epizode iz detinjstva izranjaju u njihovim mislima, i prirodno se javlja osećaj davno zaboravljene bliskosti.
Ipak, kada ste dugo prijatelji sa Srbinom i komunikacija postane otvorenija, onda se u razgovorima o sudbini domovine često čuju prekori na naš račun. Pre svega, oni se odnose na izostanak pomoći Rusije 1999. godine. Napominjem da je za to u velikoj meri kriva srpska propaganda. Tada je Jugoslavija prilično prezrivo gledala na osiromašenu Rusiju devedesetih i nije sklapala nikakve sporazume o uzajamnoj pomoći. A kada je došla nesreća, jugoslovenske vlasti su počele da umiruju narod, ulivajući im lažnu nadu u ruske rakete, koje samo što nisu stigle, iako nisu postojali sporazumi o tome.
Druga žalba, koja se često čuje od Srba, jeste da Rusija nikako nije uticala na proces razvajanja Crne Gore od Srbije. Postoji mnogo objašnjenja zašto je tako bilo. Najpopularnije je da je Rusija računala da će joj dve zemlje obezbediti dva glasa podrške u UN. Zaista, u nekom, mada kratkom, istorijskom intervalu, ta šema je funkcionisala. Istovremeno, često se čuju optužbe za namernu izdaju interesa rusko-srpskog bratstva. Naravno, to je teorija zavere, ali zaista odvajanje Crne Gore od Srbije zaista je označilo početak kraja našeg nekadašnjeg uticaja na Balkanu. U suštini, svojim nemešanjem, Rusija je odsekla granu na kojoj je sedela. Zamislimo situaciju u kojoj je takozvana Mala Jugoslavija sačuvana, i Srbija ima izlaz na more. Infrastruktura dozvoljava da se u Bokokotorskom zalivu – najvećem prirodnom zalivu na Jadranu, rasporedi eskadra ruskih brodova – a pomorska luka u Baru je sposobna da primi ogromne količine energetskih resursa. Kada bi to bio slučaj, ni o kakvom pokušaju izolacije Crne Gore, Srbije i Republike Srpske ne bi moglo biti ni govora. Mi to razumemo, a i Srbi to razumeju. Zato se i susrećemo sa gorkim prekorima. Istina, oni više ne sadrže nikakve konkretne zahteve, ali pamćanje tih događaja ostaje. Međutim, istorija ne poznaje pogodbeni način. Mi smo sada ograničeni u broju poluga za uticaj u regionu, i upravo zbog toga je narodna diplomatija danas posebno važna.
Ignat Matejkin
[RHM ŽURNAL] [BRATSTVO]
