Izvor: Politika, 10.Dec.2014, 09:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Arapsko proleće, libijska zima
Iako dve rivalske vlasti izbegavaju da javno govore o podeli zemlje, takva perspektiva nikada nije bila bliža
Kada je ubijen čovek koji je Libijom autokratski upravljao duže od četiri decenije, govorilo se da je smrt Muamera Gadafija velika prekretnica. Tri godine kasnije, Libija je pred ambisom podele: ima dve vlade i dva parlamenta koji se bore za vlast i prihode od nafte, bogatstva koje se pretvara u nacionalno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prokletstvo.
Međunarodno priznata antiislamistička vlada premijera Abdulaha el Tinija je pred naletom naoružane grupe iz zapadnog grada Misrate u avgustu bila primorana da iz Tripolija pobegne hiljadu kilometara na istok, u grad Tobruk.
Kontrolu nad glavnim gradom od tada drži grupa nazvana Libijska zora, za koju se tvrdi da je u savezništvu sa brutalnim džihadističkim pokretom Ansar el šarija i drugim radikalnim militantima. Vlast samoproklamovanog premijera Omara el Hasija ne priznaju UN i svetske sile, ali ona kontroliše većinu ministarstava, nekolicinu ambasada u svetu, nalazišta nafte, aerodrome i najveće delove centralne i zapadne Libije.
Iako dve rivalske vlasti izbegavaju da javno govore o podeli zemlje, takva perspektiva nikada nije bila bliža.
Objektivni tvorci haosa izazvanog posle vojne intervencije NATO-a 2011. danas samo sležu ramenima, konstatujući da je Libija propustila šanse koje je imala po svim standardima postkonfliktnog društva: bogatstvo, blizinu Evropi, susede koji su krenuli istim pravcima arapskog proleća.
Ako je vojna akcija Zapada obezbedila rušenje despotskog režima, onda su arhitekte promena danas odgovorni što gotovo ništa nisu učinili da pomognu da se demokratija konsoliduje. Šanse su postojale.
Prvi postrevolucionarni izbori 2012. prošli su neočekivano dobro. Dok su u Tunisu i Egiptu pobeđivali islamisti Nahde, odnosno Muslimanske braće, verske partije u Libiji prošle su iznenađujuće loše.
Ali, islamski fundamentalisti ubrzo su raznim kanalima, ugovorima i pritiscima pod kontrolu stavili novi parlament, Generalni nacionalni kongres. Vlada se pokazala neefikasnom. Ekonomija je propadala, dok su lokalne milicije jačale, deleći zemlju na plemenske teritorije.
Zapad je, usredsređen na obnovu proizvodnje nafte, propuštao da pomogne gradnji institucija koje nikada nisu stvorene u Gadafijevim vremenima, da obuči nacionalne snage bezbednosti, da obrati pažnju na kršenja ljudskih prava. Veliki evropski ratnici zaboravili su Libiju i okrenuli se Siriji.
Nezadovoljstvo Libijaca se uvećavalo. Na uličnim demonstracijama tražili su se novi izbori koji su i održani u junu. Sem u istočnom gradu Bengaziju, kolevci pobune protiv Gadafija, ponovo su prošli mirno.
Radikalni salafisti, sledbenici ultrakonzervativne vehabijske škole islama, bili su svesni da im preti definitivni nestanak sa scene. Žalili su se na izbore, potom napali aerodrom u Tripoliju. Libija je počela da se raspada. Islamisti su poslednjih meseci preuzeli kontrolu nad dva najveća grada, Tripolijem i Bengazijem.
Zemlja je duboko uzdrmana svakodnevnim oružanim sukobima islamista, arapskih nacionalista i desetina lokalnih plemenskih milicija. Sukobi u glavnom gradu naveli su većinu stranih ambasada da povuku svoje osoblje, koje se nije vratilo iako je u međuvremenu bezbednost poboljšana.
Haos je kompletan. Vrhovni sud, smešten u Tripoliju, pod pritiskom ilegalne vlade proglasio je neustavnim parlament izabran u junu i premešten na istok. Tinijeva vlada priznaje samo taj parlament.
UN su u septembru imenovale Bernadina Leona za posrednika u sukobu, ali je njegov učinak nikakav. Tako je mesec dana kasnije prošao i apel Ban Ki Muna, koji je iznenadno posetio Tripoli u vreme kada je zbog oružanih sukoba čak 100.000 ljudi pobeglo iz glavnog grada.
Dijalog, prvi put pokrenut u južnom gradu Gadames, uključio je poslanike iz zapadnog grada Misrate, odakle dolazi većina lidera organizacije Libijska zora, ali ne i predstavnike naoružanih milicija, koje su realna snaga u zemlji. Hasi legalnog premijera optužuje da na vlast vraća funkcionere Gadafijevog režima.
U pozadini sukoba krije se nafta koja je još od vremena obaranja Gadafija bila povod sukoba raznih milicija koje su tražile naplatu svog učešća u njegovom rušenju.
Tinijeva vlada imenovala je svog čoveka za šefa Nacionalne naftne kompanije, dok Hasi preti da će se Libija raspasti ukoliko međunarodna zajednica to omogući i najavljuje osnivanje naftne kompanije na istoku. „Pomoć u stvaranju nove (nacionalne) naftne kompanije jeste pomoć slomu Libije”, rekao je Hasi za Rojters. „Zapad će biti odgovoran za ovaj problem u budućnosti.”
Prekidi u proizvodnji, izazvani čestim oružanim sukobima, prete da libijske prihode od nafte ove godine spuste na 12 milijardi dolara, u poređenju sa 32 milijarde 2013.
Sukobu je doprineo i OPEK odbijanjem da pozove ministra Hasijeve vlade, pa je nedavnom sastanku organizacije u Beču prisustvovala Tinijeva delegacija. Sukob je bacio u dilemu svetska tržišta, gde se pitaju ko je vlasnik libijske naftne industrije.
U igru se ubacuju novi regionalni igrači. Egipat, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, zakleti neprijatelji Muslimanske braće, podržavaju legalnu vladu. Egipat je u oktobru čak izvršio vazdušni udar na istoku Libije protiv islamista i njihove najjače milicije Ansar el šarija, koja se povezuje s napadom na američki konzulat u Bengaziju, u kom je ubijen američki ambasador.
S druge strane su Turska i Katar, koje optužuju da tajno šalju oružje koaliciji islamista. Turska je u oktobru poslala emisara za Tripoli koji je dosad jedini stranac koji je imao zvaničan kontakt sa paralelnom vlašću. Ova činjenica, kao i oštro reagovanje Ankare na nedavni napad snaga regularne vlasti na aerodrom u Tripoliju, podgreva sumnje da Ankara po regionu gura svoju proislamističku agendu.
Kao što demantuje da je podržavala radikalne islamiste u Siriji koji su stvorili Islamsku državu, Turska i to poriče i kaže da su kontakti sa dve administracije deo mirovnih napora UN u Libiji.
Boško Jakšić
objavljeno: 10.12.2014.
