Izvor: RTS, 27.Okt.2011, 08:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Američki upitnik nad Libijom

Problemi sa kojima se suočava postgadafijevska Libija su zastrašujući. Vlast, odgovornost i, pre svega, legitimnost privremene vladajuće strukture ostaju sporni, piše američki časopis "Forin polisi in fokus".

Posle smrti Moamera Gadafija, budućnost odnosa Libije sa Sjedinjenim Državama ostaje neizvesna. Libija je zbacila sa vlasti svog >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << dugogodišnjeg lidera u građanskom ratu u kom su Sjedinjene Države i NATO podržali jednu stranu. To je sušta suprotnost u poređenju sa nezavisnim i uglavnom nenasilnim revolucionarnim procesima koji su doveli do svrgavanja diktatora u Egiptu i Tunisu i još uvek su u toku u velikom delu arapskog sveta.

Međutim, Vašington nije osnovni podstrekač intervencije NATO-a. Ta uloga je pripala Evropi, na čelu sa Francuskom, čijeg predsednika su još uvek boleli politički napadi zbog njegovog preslabog i prekasnog odgovora na tunisku pobunu. To je omogućilo Evropi da izvrši naročit uticaj na novu libijsku vladu, što će verovatno takođe pružiti Evropi povlašćeni pristup libijskoj nafti.

Kakve ironija, Evropi i Sjedinjenim Državama zapravo nije ni bio potreban rat da bi uspostavile dobre odnose sa Libijom - one su ih već imale. Posle terorističkih napada 11. septembra, kada je Bušova administracija gorela od želje da regrutuje nove borce za svoj "globalni rat protiv terorizma", poslala je emisare sa zadatkom da budu izuzetno ljubazni prema dugo kritikovanom libijskom lideru.

Uskoro je Gadafi ponovo prihvaćen. Pristao je da obustavi libijski nuklearni program u povoju i ponudio je odštetu porodicama žrtava bombardovanja u Lokerbiju. Čak je ponovo uspostavio normalne diplomatske odnose sa Sjedinjenim Državama i zapadnom Evropom, svojim nekadašnjim - i budućim - neprijateljima.

U roku od nekoliko godina, američke i evropske naftne kompanije su potpisale više ugovora. Godine 2007, fotografije na kojima se Gadafi rukuje sa francuskim predsednikom Nikolom Sarkozijem, britanskim premijerom Tonijem Blerom, italijanskim premijerom Silvijem Berluskonijem - kao i sa Džordžom Bušom, Barakom Obamom i, naročito, Kondolizom Rajs - bile su uobičajene.

Za Sjedinjene Države 2011. godine strateški interes u okretanju protiv Gadafija, uprkos novim bliskim prijateljskim odnosima, bio je pre svega ukorenjen u strahu od gubitka kontrole. Gadafi jeste bio naš čovek - ali je Vašington morao da pita: šta ako? Šta ako žustri libijski lider, pod pritiskom antidiktatorskog procesa demokratizacije u susedstvu, promeni smer i okrene se američkim neprijateljima radi strateških veza?

"Šta ako?" brzo je postalo "da, recimo da je tako". Libijski opozicioni lideri koji su najpre govorili "mi to možemo sami" počeli su da govore "samo zona zabrane letenja, ali bez spoljne intervencije" - iako su visoki američki generali već rekli da je jedno nemoguće bez drugog.

Sada pitanje - da li, kada i u kom stepenu nova Libija može da se oslobodi svoje sadašnje zavisnosti od zapadne vojske i drugih strateških podržavalaca - ostaje bez odgovora.

Tokom 42-godišnje vladavine, Gadafi je skoncentrisao vlast u sopstvenim rukama i ograničio je slobodu govora, okupljanja i političkog protivljenja. On je libijske naftne prihode kopristio za naoružavanje i obučavanje geografski i politički odvojenih narodnih vojski, čiji su komandanti uglavnom bili njegovi sinovi i drugi rođaci. Oni su bili odgovorni samo njemu, a zvanična nacionalna vojska je ostala relativno slaba.

Međutim, naftno bogatstvo Libije je dovoljno veliko - pogotovu imajući u vidu mali broj stanovnika ove zemlje - da su Libijci mogli da uživaju državne sisteme zdravstvene nege, obrazovanja i druge javne službe koje su bile relativno dobre prema standardima nacionalnog razvoja. Libija je na 53. mestu, prema pokazateljima ljudskog razvoja Ujedinjenih nacija, na primer - iznad Saudijske Arabije, Rusije ili Brazila. Zato nije iznenađujuće što su mnogi Libijci nastavili da podržavaju Gadafija uprkos njegovoj represiji.

Problemi sa kojima se suočava postgadafijevska Libija su zastrašujući. Vlast, odgovornost i, pre svega, legitimnost privremene vladajuće strukture ostaju sporni. Građanski rat je stvorio nove i učvrstio već postojeće podele libijskog stanovništva. Prelazna vlada je obećala da će održati izbore u roku od osam meseci.

Međutim, neće biti lako održati slobodne i poštene izbore tako brzo u zemlji bez novijeg nasleđa političkih stranaka niti institucija građanskog društva. U međuvremenu, vredi postaviti pitanje da li će vašingtonska ponuda "pomoći" umesto toga služiti kao pokriće za obezbeđivanje daljeg američkog uporišta u samom središtu ovog, inače, sve nezavisnijeg regiona.
Pogledaj vesti o: Gadafi,   NATO

Nastavak na RTS...