Izvor: Politika, 17.Jun.2012, 23:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Više od života, u slavu filma

Rad u timu sa mnogo ljudi privilegija je filmskog stvaralaštva u kojem ne vidim da sam talentovan za pisanje, već je režija moj talenat i zanat, kaže nemački reditelj, autor u fokusu novosadskog festivala

Novi Sad – Ličnost u fokusu Internacionalnog filmskog festivala Sinema Siti u Novom Sadu je nemački reditelj Andreas Drezen, autor kome je pošlo za rukom da u svakom trenutku i u svakom svom filmu ostane dosledan sebi, sopstvenoj etici i estetici u pogledima na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svet, na ljudsko bivstvovanje i svakodnevicu.

Festival je Drezenu – kao jednom od najboljih savremenih evropskih autora koji je, u odnosu na galamdžijski filmski svet sa festivalskih crvenih tepiha, tako tiho i gotovo skromno uspeo da nametne svoje teme, svoje „male” filmove sa velikim srcem i važnim životnim porukama – priredio retrospektivu, objavio publikaciju o njegovom stvaralaštvu i namenio nagradu Ibis za njegov doprinos evropskom filmu i filmskoj umetnosti.

Nekadašnji pripadnik „poslednje”, odnosno „izgubljene” generacije filmskih stvaralaca Demokratske Republike Nemačke (GDR), koji je sebe odavno izdigao iznad istočnonemačke kinematografske kolevke u kojoj se „rodio” i stasavao, od danas pa u naredna tri dana, imaće direktne kontakte sa novosadskom publikom i brojnim domaćim i inostranim gostima. Biće to dobra prilika za dublje upoznavanje sa ovim majstorom filmske režije kojem uvek, na neki čudesan način, uspeva da teškim temama da dimenziju neočekivane lakoće, da smesti melodramsko tamo gde mu mesto nije i da sa mešavinom gorčine i humora, komplikovane priče predstavi tako jednostavno i tako stvarno. Baš kao što to čini u filmovima „Noćne skitnje”, „Bife u prolazu”, „Vilenbrokovi”, „Nebo 9”, „Viski sa votkom”, ili u svom poslednjem filmu „Zaustavljen na putu”, koji je ove godine Asocijacija nemačkih filmskih kritičara proglasila filmom boljim od Vendersove „Pine”, a nemačka Akademija za film nagradila maksimalnim brojem nagrada „Lola” (nemački „oskari”).

Svi Drezenovi filmovi, a njegova filmografija je zaista pozamašna, imaju perfektan osećaj za običan život, otvoren odnos prema svakodnevnim, a nimalo jednostavnim životnim problemima, kao što su usamljenost, nezaposlenost, odbačenost, bolest, ljubav i seks u poznim godinama, alkoholizam, neprilagođenost vladajućim pravilima življenja... U tome leži razlog što sa lakoćom dopiru do publike, što osvajaju nagrade kritike i zvaničnih žirija. Međutim, ako pitate samog Andreasa Drezena u čemu je tajna tolikog uspeha, on će se kao i uvek skromno i nenametljivo pozvati na oslonac koji ima u krugu svojih vernih prijatelja-saradnika: scenarista, direktora fotografije, glumaca i svog dugogodišnjeg pouzdanog i vernog producenta Petera Romela. Drugim rečima, on će rado za sebe reći da je „timski igrač”.

– Mnogo volim da radim timski. Film i jeste timski posao i njegov uspeh zavisi od celog tima. I još nešto – rad sa mnogo ljudi oko tebe, privilegija je filmskog stvaralaštva, kaže Drezen.

Ukoliko, pak, konstatujete kako za njega ne važi ona čuvena da „reditelj celog svog života zapravo snima isti film”, jer svaki je njegov stilski drugačiji, uslediće ovakav Drezenov odgovor:

– Radoznao sam, a i ne želim da se ponavljam. Ukoliko bih to i poželeo da radim, osećao bih se glupo. Takođe, najčešće sve zavisi od scenarija i od filmske priče. Primera radi, kada sam pročitao scenario za film „Oblak 9” odmah sam znao da ću to snimiti kao malu, kamernu dramu. To je priči sa samo tri lika bilo najprimerenije. Zato sam imao i malu filmsku ekipu, svega nas desetak, zbog čega smo bili izuzetno mobilni, fleksibilni i veoma intimni. Sasvim je drugačija priča rad na filmu „Viski sa votkom”, koji je zahtevao i imao daleko veći budžet, najčešće čak pedesetak ljudi ispred kamere i minimum još toliko iza kamere. U takvim filmovima nema mesta za improvizaciju, a uz to, i Volfgang Kolhase je napisao tako divne i tako precizne dijaloge. Sve u svemu, želim da kažem da moj stil zavisi, pre svega, od priče.

Na pitanje zašto te priče, poput mnogih njegovih kolega, ne piše sam, već prednost više daje rediteljskom poslu, Drezen odgovara:

– Mišljenja sam da većina ljudi ima samo jedan talenat. Mali je broj onih koji su istinski talentovani za više stvari, a za pisanje scenarija i režiju morate imati dva talenta. Ne smatram da sam talentovan za pisanje. Režija je moj talenat i moj zanat.

Na konstataciju da taj njegov zanat podrazumeva i majstorski rad sa glumcima i neverovatnu veštinu „kontrolisane improvizacije”, dovedenu do savršenstva u „Zaustavljen na putu”, filmu u kojem je opraštanje od života na tako čudesan način učinio punijim od samog života, Drezen odgovara:

– Svaka scena je zapravo bila improvizacija, koja mi je omogućila da, uz profesionalne glumce, angažujem i obične ljude koji su filmu dali neophodan realističan ton. Pokušali smo da pokažemo šta se dešava čoveku koji umire, a šta njegovoj porodici, i da tu situaciju prikažemo što realističnije. Snimajući, shvatio sam da je to zapravo priča o porodici, hrabrosti njenih članova i važnosti porodice u takvim trenucima. Počeli smo od smrti, a došli do života! Slavimo život, kaže Andreas Drezen, koji je u Srbiju stigao pošto je pre nekoliko dana u Madridu takođe lično prisustvovao retrospektivi filmova koju je, njemu u čast, priredio madridski Gete Institut.

Dubravka Lakić

objavljeno: 18.06.2012.
Pogledaj vesti o: Dodela Oskara 2013

Nastavak na Politika...