Izvor: Politika, 11.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvid u produkciju
32. festival monodrame i pantomime, pozorište lutaka "Pinokio", Zemun
Program ovogodišnjeg međunarodnog festivala monodrame i pantomime uključio je osam monodrama i četiri pantomime, u zvaničnoj selekciji, kao i četiri predstave u pratećem programu, iz sedam država, tematski, žanrovski i stilski različitih, dajući nam kvalitetan uvid u produkciju u okvirima ove dve izvođačke forme.
"Flert" je nepretenciozna i šarmantna pantomima koja fragmentarno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predstavlja psihološke aspekte muško-ženskih odnosa u savremenom društvu (produkcija "Inexistent", Rumunija). Glumci u igri naginju ka stilizovanosti i karikaturi, čineći ove likove tipovima, vrlo suptilno i maštovito (Mihai Baranga i Andrea Paduraru). Predstava daje različite replike na pop kulturu, prevashodno muzikom koja se koristi ilustrativno (Din Martin, Pink Flojd), ili ironično, što je mnogo vrednije, zbog ambivalentnosti značenja (Nensi Sinatra, Fatboy Slim).
"Kolumbovo jaje" je komična monodrama sa songovima, ostvarena prema tekstu Iskre Ignis, u režiji Uroša Firsta (produkcija "Gustav film", Slovenija). U tematskom pogledu, predstava nije posebno autentična jer je preopterećena klišeima u predstavljanju društvenih aspekata odnosa između polova, vođenim pojednostavljenom, retrofeminističkom logikom (muškarci su nemarni, tvrdoglavi, lenji i nezreli, a žene vredne, inteligentne, požrtvovane). Predstava nije mnogo vrednija ni u izvođačkom smislu, zbog preovlađujuće zgrčenosti u igri Mojce Funkl; glumica jeste direktna i energična, ali joj nedostaje suptilnost i opuštenost. Zanimljivo je uporediti "Kolumbovo jaje" sa monodramom "Bez rampe" prema tekstu Vladislave Vojnović, koja je igrana odmah posle, u okviru pratećeg programa, zbog izrazite tematske bliskosti ove dve predstave. predstava "Bez rampe" je autentičnija zbog provokativnosti u formalnom smislu – autorefleksivne i duhovite problematizacije odnosa između izvođača i publike, kao i neposrednije, šarmantnije i uverljivije igre Anđelke Stević.
Protagonistkinja monodrame "Jotam", prema tekstu Nave Semel, u režiji Karoline Šimčik Majhžak, a u produkciji teatra "Nowy" iz Poljske, jeste 36-godišnja Zula čiji sin ima Daunov sindrom. Sa jedne strane, reč je o "komadu sa tezom", jer se u prvom planu angažovano bavi krupnim društvenim predrasudama, u kontekstu tretmana marginalnih grupa. U tim momentima predstave, svetla u publici se često naglo pale čime se, donekle brehtovski, gledaoci izvode iz pasivnog i "bezbednog" mraka, odnosno putem ove "nelagodnosti" podstiče se njihovo kritičko mišljenje.
Osim društveno-kritičkog plana, važan je i emotivni nivo predstave, koncentrisan u majčinoj beskompromisnoj ljubavi prema sinu i posvećenosti njemu. Jolanta Jackovska-Čop igra u domenu psihološkog realizma, iskreno i ubedljivo predstavljajući njeno kompleksno emotivno stanje, između očaja, straha i bezgranične ljubavi, u čemu je precizna i odmerena, odnosno nije otužno patetična, što je prečest slučaj u bavljenju ovom vrstom problematike. Fragmenti scena se brzo smenjuju, igra glumice je i mizanscenski dinamična, na platno se projektuju različite fotografije i senke, a u bitnim dramskim trenucima se emituje sugestivna muzika grupe "L. Stadt", koja naglašava tu emotivnu tenziju, što sve ovu predstavu čini zanimljivom i podsticajnom na više nivoa.
Ana Tasić
[objavljeno: 11.07.2007.]
