Izvor: Blic, 05.Mar.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Upravnik kao domaćin kuće
Nebojša Bradić
Iako je u više navrata Ministarstvo kulture tražilo od Narodnog pozorišta da mu dostavi program rada za 2009. godinu sa predračunom novih predstava, obnova i gostovanja, to ni do danas nije učinjeno. Takođe, nadležno ministarstvo nije nikad obavešteno ni o tome koliko novca Narodno pozorište samo zarađuje. Često se navodi podatak da je ukupan broj zaposlenih u Narodnom pozorištu veći od broja koji Ministarstvo finansira. Trenutno u NP radi 805 zaposlenih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od čega je 747 zaposleno na neodređeno vreme, a 58 na određeno. Ministarstvo kulture je za 2009. godinu nacionalnom teatru namenilo 832 miliona dinara, od čega je za plate 619 miliona, a za programe 99 miliona dinara. Za plate, dakle, odlazi skoro osam puta više para nego za programe.
Ovo su samo neki od podataka kojima našim čitaocima predočavamo prilike u Narodnom pozorištu koje dovode do ostavki ili smena direktora i upravnih odbora. Alarm je odavno uključen. Od koga (ili čega) zavisi sanacija situacije?
Pre neki dan ostavkom Predraga Ejdusa na mesto direktora nacionalnog teatra i najavljenom ostavkom Svetlane Bojković na mesto predsednika Upravnog odbora, ne samo da pitanje nije rešeno nego je otvoreno jedno novo: ko će doći na njihovo mesto i ko će hteti da uzme u ruku vruć krompir.
Činjenice govore da dva osnovna problema godinama ostaju nerešena. Prvi je da samo kod nas postoji tip stalnog radnog odnosa, što u umetničkim kućama u svetu odavno nije slučaj. Drugi, da je država već jednom platila dugovanja NP (800.000 evra). Pošto nije i ove godine htela da odreši kesu i namiri plate, ove su umanjene za deset odsto, što je, naravno, izazvalo nezadovoljstvo u kolektivu i po ko zna koji put otvorilo staro pitanje: ko je višak, a ko radi.
Pošto to pitanje nisu mogli sami da reše (ni direktor, ni Upravni odbor pozorišta), u pomoć su pozvali Ministarstvo kulture koje ih je u više navrata uputilo da poslodavac proglašava ko je tehnološki višak a ne državni organ čija je dužnost da prati kako se troše državne pare, a ne da se bavi brojem zaposlenih i umetničkim programom.
Dakle, da se kolektiv Narodnog pozorišta ne bi vrteo ukrug s nizom problema koji svi proističu jedni iz drugih, nužno je da dobije upravnika i upravni odbor koji će znati šta da radi. Drugim rečima, domaćina kuće ili, kako se to danas češće kaže, menadžera.
O tome šta bi trebalo da budu njegovi prvi koraci pitali smo, ipak, ministra kulture Nebojšu Bradića, iako se zna da direktora imenuje Vlada.
- Ministarstvo kulture nije ni nalogodavac ni instruktor za obavljanje određenih poslova. Narodno pozorište ima tri direktora - drame, opere i baleta. U ovom trenutku neophodan mu je menadžer koji će na relaciji država - pozorište upravljati timom ljudi angažovanih za programe. Menadžer može biti i kulturni radnik, ne mora nužno biti pravnik ili ekonomista, ali svojim dosadašnjim radom mora garantovati da će ući u proces transformacije ustanove. Od njega se očekuje posvećenost poslovima, što pre svega znači prisustvo na radnom mestu. (Poznato je da se institucija rastače a problemi gomilaju kad direktor nije tu.) To radno mesto u ovom trenutku podrazumeva i veliko lično odricanje, ali i misiju. Narodno pozorište kao institucija od ugleda u državi jeste i model po kome treba da se organizuje pozorišni život u Srbiji. Ako je Narodno pozorište dobro organizovano, dobro će funkcionisati i mreža pozorišta u Srbiji. Za to nam je primer Narodna biblioteka koja je oslonac za celu ovu oblast stvaralaštva. Narodna biblioteka samostalno ostvaruje 50 odsto sredstava (kroz prodaju programa, pružanje usluga i donacije) - rekao je Bradić za „Blic”, ne želeći da nam otkrije ime kandidata za novog upravnika Narodnog pozorišta.
Naš Nacionalni teatar, međutim, dobija 11 odsto od ukupnog budžeta kojim raspolaže Ministarstvo (ili koliko Sekretarijat za kulturu Vojvodine), a samo zarađuje ispod deset odsto.
Egon Savin
Upravi je potrebna pomoć
„Trenutno sam u Sloveniji a, što se mog daljeg članstva u Upravnom odboru Narodnog pozorišta tiče, verovatno ću dati ostavku. Za mene je to personalno pitanje, odnosno da li mogu ili ne mogu da sarađujem sa (novim) upravnikom. No, novi upravnik imenuje novi upravni odbor i mi se tu ne pitamo mnogo. Već dugo postoje ogromni, nagomilani problemi u Narodnom pozorištu. Potreban je ekspertski tim koji bi ozbiljno sagledao stvari, osmislio i sproveo mere... A nemoguće je očekivati da to uradi sama uprava.”
Gorčin Stojanović
Zna se kod koga je mač
- Para nikad nema dovoljno, osobito za kulturu. Kultura ne zanima vlast ove zemlje, kao što nije zanimala ni sve prethodne. Pare se troše na razne načine, pa i na rđave – kao i svuda drugo. Pozorište, pa i Narodno pozorište, starije je od svake vlasti – ne po godinama, nego po starešinstvu. Menjaju se ministri i uprave, ostaju sećanja na predstave. Ako ih ima. Predstava, mislim, koje zavređuju sećanje. Pozorište nije ministarstvo, ni uprava, ni reditelj, pa, čak, ni glumac. Pozorište je – predstava. Sve ima biti podređeno predstavi. Ako i kad nije tako, onda ima prostora, a verovatno i razloga, za svađu. Ako država hoće pozorište, veliko, državno, mora u njega ulagati, bespovratno. To bi imalo značiti da država hoće kulturu. Visoka kultura ne može biti predmet tržišnog nadmetanja, i nigde to nije. Ako država nema para, onda mora stvoriti uslove da ih pronađe neko drugi ko će, pak, pronaći nekog trećeg, a taj će, bespovratno – jer ako ima para, onda sigurno nema iluzija – taj novac dati. Ne uložiti – pokloniti. Da spase dušu, recimo. Rasipništvo, pak, i javašluk, nemaju veze sa kulturom. Čvor je nerazmrsiv, ali tome služi mač. Zna se kod koga je mač. Kod onoga ko ima zbiljsku vlast i realnu moć, političku i ekonomsku. Taj bi je imao upotrebiti ako mu je stalo do kulture. Narodno pozorište, tako, nije stvar ministarstva kulture – ono je tu administrator – niti uprave – ona je izvršni organ. Sve ostalo je politika. U Srbiji danas to znači – partijski život.
Svetlana Bojković
Angažovati eksperte
„Iz svog vaspitanja i pijeteta prema pozorištu tu sam dok se ne izabere novi upravnik, a zatim ću dati ostavku na mesto predsednika Upravnog odbora jer je reč o uzaludnom a ogromnom trudu oko pozorišne kuće koja vapi za reorganizacijom. Uslovi u Narodnom pozorištu su takvi da umetnost gotovo da nema šansu usled ogromnih balasta. Godinama unazad politički pritisci su rezultirali odlascima naših najboljih glumaca iz ove kuće. Već sam govorila da je potrebno angažovati eksperte, planski definisati poteze, da je nužna saradnja da bi se našlo rešenje za taj, možemo reći, mutant koji ima 800 zaposlenih i deset sindikata.”
