Izvor: Politika, 04.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost i kult mrtvih
Beč – Kada se umetnost bavi temom smrti, i publika je veoma specifična. U zapadnoj civilizaciji se priča o onome neizbežnom mahom izbegava, što zbog sumnje u postojanje života posle ovozemaljskog, što upravo zbog straha od "zaslužene kazne".
Srpska kultura koja duboko gaji kult mrtvih i poštovanje prema preminulima, koje se ne gasi mnogo godina po njihovom odlasku na onaj svet, nije međutim usamljena ni po svojoj mistifikaciji života ni po svome pomirljivom posmatranju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neizbežnog, iako je način na koji ih tretira radikalno drugačiji od latinoameričkog.
U Kunsthalle je 16. oktobra otvorena izložba renomiranih umetnika iz Meksika, Gvatemale, Brazila, Kolumbije i Španije, koji se bave temom smrti u svome društvenom okruženju. Specifičnost izložbe "Viva la muerte!" je ta što se ne koncentriše isključivo na sam čin "pada poslednje zavese" već verodostojno oslikava običaje, verovanja, čak i krvavu brutalnost i fanatizam vezane za kult mrtvih. Masakri latinoameričkih diktatura, žrtve kolumbijskih kartela droge, nasilje na ulicama velikih gradova i sudbine porodica pogođenih smrtnim slučajevima neke su od tema koje okupiraju Fransisa Alisa, Karlosa Amoralesa, Rehinu Hoze Galiando, Jana Libermana i Anu Mendijete, dok se posebni deo izložbe okreće poklonicima "Svete smrti", sektaške grupe iz Meksika kojoj pripadaju sitni kriminalci i preprodavci droga, kao i najsiromašniji sloj stanovništva.
Pred očima posetioca se, korak po korak, rasvetljava misterija Svetice koja to nije, i Crkve koja to ne može da bude. Tako od Ramona, mladog stanovnika meksičkog Tepita, iz video-zapisa autora Štefana Lugbauera saznajemo da verovanje u "Svetu smrt" potiče još iz doba Asteka koji su se, između ostalih, poklanjali bogovima Sunca, Meseca, Zemlje i Vode. Tek sa pojavom konkvistadora, smrt je dobila naličje žene koje je danas poznato stanovnicima delova Meksika. "Svetici" se svakodnevno prinose žrtve – voda, tekila, jabuke, cigarete, džointi – u zavisnosti od toga za koju joj se uslugu "vernik" moli.
Na ulazu u izložbenu halu, sa fotografije se ceri lobanja omalana mustrom šahovske table. Njen autor Gabrijel Orosko već godinama grafički predstavlja onu "veselu, nihilističku stranu kulta mrtvih" u Meksiku, a zbog svoje strasti prema šahu voli sebe da poredi sa Marselom Dišanom. Međutim, sem Oroskovih "slepstik" fotografija i "cvetnih aranžmana" od kostiju Kolumbijanca Huana Manuela Ečevarije, humora je na izložbi jako malo.
Brutalnost pokretnih i zamrznutih slika, priče uhvaćene fotografskom kamerom ili ispričane na celuloidnoj traci izazivaju emocije koje variraju od divljenja, simpatije, zaprepašćenja sve do fizičke mučnine. Rehina Hoze Galindo ostavlja krvave stope po pločniku ulica Gvatemale u svome pomenu žrtvama palim u 35-godišnjem građanskom ratu. Fundamentalno ljudsko pravo na život koje se svakodnevno krši jedna je od glavnih preokupacija Meksikanca Ivana Edeze. Njegov kratkometražni film "...de negocios y placer" (2000) koristi autentične snimke sa video-kasete na kojoj beli bogataši iz zabave love i ubijaju Indijance u šumama Brazila, a koju je pronašao i legalno kupio na buvljoj pijaci u Meksiko Sitiju. Edeza kao svoj životni zadatak vidi potrebu da dokumentuje i osudi ljudsko nasilje, ali i da pokaže paradoks siromaštva koje ljude vraća u doba "hleba, igara i krvi". Pri tome postavlja fundamentalno pitanje: Kako može da se dogodi da čovek, mučen najstrašnijim udarcima sudbine, iz zabave gleda najpotresnije slučajeve torture?
[objavljeno: ]
