Izvor: Politika, 03.Maj.2015, 22:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tvrdoglavo ne želimo da naučimo da je zid tvrd

Aleksandar Popović i ja smo rođeni na samo šesnaest kilometara razdaljine i šezdeset godina udaljenosti, kaže reditelj Milan Nešković koji u nacionalnom teatru režira njegovu dramu „Bela kafa”

Aleksandar Popović je dramu „Bela kafa” pisao sa svešću nacionalne netrpeljivosti, u svitanje građanskog rata čija se napetost osećala u vazduhu. Nisam želeo da se bavim tom temom budući da mi ni senzibilitet, a ni godine ne dozvoljavaju da budem jugonostalgičar, kaže >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mladi reditelj Milan Nešković, koji na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu radi pomalo zaboravljeno delo Aleksandra Popovića „Bela kafa”, nastalo 1990. godine. Premijera je danas, a u glumačkoj podeli su: Branko Vidaković, Olga Odanović, Pavle Jerinić, Vanja Ejdus, Nada Šargin i Nenad Stojmenović.

– Želim da proniknem u dubinu kolektivnog stradanja jednog naroda kroz individualne sudbine šestočlane, potpuno atipične, a opet jako prepoznatljive srpske porodice. Porodice koja može sve da preživi dokle god su svi na okupu, jer čovek je možda i najveća životinja, ili što bi rekao Aleksandar Popović: „Kad ti odnesu baldahine i zlatne krevete, ti se uviješ u prljavu ponjavu pa opet spavaš. Jer spavanje je starije od baldahina” – kaže Nešković.

– Aleksandar Popović i ja smo rođeni na samo šesnaest kilometara razdaljine i šezdeset godina udaljenosti, ali govorimo istim, po meni najbogatijim dijalektom koji je Aleksandar proslavio svojim jezičkim bravurama. Znamo iste ljude, odrastali smo u kraju gde vreme kao da stoji, bar što se evolucije mentaliteta tiče, ali ova drama nije tipična popovićevska drama. Ovo je verovatno, uz „Mrešćenje šarana” najintimnija Popovićeva drama, jer kako je i sam više puta govorio, dva događaja koja su obeležila njegov život, i u kojima je video najanimalnije ponašanje ljudi, i žrtve i predatora, jesu Drugi svetski rat i Goli otok – dodaje Nešković.

Drama „Bela kafa”, tvrdi Nešković, pokriva upravo taj period, ali na najduhovitiji mogući način, jer mi kao narod imamo dragocenu sposobnost da najtragičnije trenutke svoje istorije savladavamo humorom.

– Svakodnevni život nas konstantno opominje, a mi tvrdoglavo ne želimo da naučimo da je zid tvrd ma koliko nam to i najbliži govorili. Oni „malo pametniji” među nama se ne zaleću u taj zid punom snagom. Mi u pozorištu nismo privilegovani da budemo „malo pametni”. Kako bi postavili prava pitanja, celokupna autorska ekipa ove predstave morala je raskravljenog čela da se bori puna tri meseca, kako bi kroz proces shvatili da smo od zida jači samo ako svi u istom trenutku u njega udaramo, ne bi li ga srušili. Ukoliko uspemo, bol nije bitan. Ožiljci na čelu brzo zarastu, a ukoliko i ne zarastu, sa ponosom ih treba nositi pred svetom. Zašto mi sami ne bi bili opomena jedni drugima umesto što okrećemo glavu kao da nam je milost umrla – pita se Nešković i pokušava da odgovori na pitanje koje je sam pisac postavio na kraju komada „Bela kafa”: znamo li ko smo?

– Nemam odgovore. Svakodnevno sam zahvalan nekoj višoj sili koja mi je omogućila da se bavim poslom koji volim i koji mi dozvoljava da postavljam pitanja na koje nemam odgovore. Ne znam ko smo, ali sam spreman da tri meseca provedem sa grupom istomišljenika, ne bi li odgonetnuli zašto ne znamo ko smo. Meni je rad na ovoj predstavi pomogao da dodatno osvestim sopstvene, i mane i vrline, ali sam daleko od toga da znam ko sam. Mislim da je to dugotrajan proces koji se završava drugim najbitnijim danom u životu, prvi je naravno dan kada si se rodio, a drugi, dan kada si shvatio zašto.

Ponovo ću citirati Acu Popovića: „Ne fascinira me koliko se moj prijatelj razlikuje od mene, koliko me fascinira koliko mi je vo sličan. Možda nas je Bog pravio po svom obličju, ali mustru nam je uzeo od životinje.”

Nastavak na Politika...