Izvor: Politika, 20.Sep.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Traži se provokativan teatar
Ljudi danas očekuju, kao na primer u Istočnoj Nemačkoj da im se servira jedan Breht, u čijim se komadima državnici pogrdno nazivaju, kaže Frank Kastorf
Frank Kastorf, nemački i evropski reditelj je gost 45. Bitefa. Njegova predstava „U Moskvu! U Moskvu!”, u produkciji matičnog pozorišta Folksbine iz Berlina, sa Trga Roze Luksemburg, urađena po delima A. P. Čehova „Tri sestre” i „Seljaci”, najavljena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je kao veliki favorit za gran pri „Mira Trailović”. Delo je izvedeno sinoć na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, kao 12. premijera u zvaničnom programu.
Za razliku od boljševika, pobednika u Oktobarskoj revoluciji, koji su smatrali da je Čehov bio građanski pisac na strani buržoazije, te ga prvih godina potiskivali, Kastorf smatra da je Čehov svojom posetom Sahalinu u dalekom Sibiru, i utiscima sa tog puta pokazao koliko je bio svestan sudbine proletarijata i proletarizovanog ruskog seljaka. Reč je o novom pristupu Čehovu kakav se ne sreće kod drugih savremenih reditelja.
–To što je novo odnosi se na moju prošlost u Evropi, i to pre svega na mene kao Nemca. Jedno sa drugim ima veze. Našao sam uzajamnu vezu između ova dva Čehovljeva teksta i odlučio da ih pretočim u predstavu. Na šta vas asocira reč: seljaci ? Na Dostojevskog i na alkoholizam. Ljudi neće to da priznaju. Na primer, kada se osvrnete na seljaka kod Dostojevskog, pomislite na prljavštinu, na silovanja koja su se pojavila kratko posle ukidanja kmetstva, 1861. godine. Reč je o okruženju u kojem niko od nas neće da živi, ni u Beogradu, ni u Moskvi, ni u Berlinu. To je realnost. Sa druge strane ljudi su vrlo osetljivi i glasno govore, kliču: „U Moskvu! U Moskvu!”. Onda se u jednom trenutku pojavljuje Oktobarska revolucija. Tako izgleda realnost. Onda se tu nameće i pitanje dekadencije, i to crvene dekadencije. „Seljake” pratimo kroz priču žene koja je takođe živela na selu, a koja se sa ćerkom seli u Moskvu i suočava sa najstrašnijim ljudskim okolnostima. Bitiše u bedi, ali je ipak svesna da je nešto postigla. Setimo se, s druge strane Irine, jedne od tri sestre. Te dve stvari dovesti u ravnotežu jeste nešto novo, neki novi Čehov ako tako hoćete – objašnjava Kastorf.
Za Franka Kastorfa malo je reći da je kontroverzan, nepredvidiv, hrabar. Rođen u Istočnom Berlinu 1951. godine, studirao je dramu na Humboltovom univerzitetu. Režirao je u Istočnoj Nemačkoj, a posle pada Zida 1989. godine, režirao je i u Zapadnoj Nemačkoj tekstove Getea, Šekspira, Ibzena, Bulgakova. U središtu njegovog interesovanja nalaze se dela Dostojevskog, ali i Tenesi Vilijamsa. Kastorf je poznat i kao žestoki kritičar komunističke ideologije, ali i globalizacije i liberalnog kapitalizma.
Sa nemačkim rediteljem razgovarali smo prekjuče u poslepodnevnim satima u Narodnom pozorištu u Beogradu. Za Kastorfove predstave, pored ostalog morate se naoružati strpljenjem. Gledati predstavu „U Moskvu! U Moskvu!”, u sredini radne sedmice, u trajanju od četiri sata, mora se priznati veliki je izazov. A kako se duge predstave uklapaju u ovu eru brzog tempa života, Kastorf odgovara:
–To kod mene uvek toliko traje i moram da istaknem da se takve stvari mogu razumeti samo ako im se toliko vremena posveti. Za mene je važno da je Čehov rekao: to je tragedija. Znači da je reč o tragediji. Mislim da je teatar još uvek neka vrsta izraza građanskog društva srednje klase, dakle, koja ima ulogu lepka u društvu, koja je preuzela komandu svugde, od Ciriha do Sao Paula, gde sam svojevremeno radio. Ovde u Beogradu mi svi ljudi kažu: Ah, ti Čehovljevi likovi, svi su tako senzibilni, osetljivi. Mislim da baš kod njega doživljavamo realnost koja je slična našoj. Dakle, kod Čehova se ne postavlja pitanje da li je Ciganin Rom, već da je čovek koji živi u određenim okolnostima. A komentar da Čehov danas nije svuda dobro prihvaćen, jeste jeftina činjenica. Ljudi danas očekuju, kao na primer u Istočnoj Nemačkoj da im se servira jedan Breht, u čijim se komadima državnici pogrdno nazivaju. Dakle, traži se teatar koji je provokativan, koji izaziva – objašnjava naš sagovornik.
Pojam globalizacije, tvrdi Kastorf, je samo prihvatljiv ako se koncentrišemo na karakteristike ličnog okruženja: „Naravno, bilo bi lepo kada bi svi ostvarili nešto poput obećane zemlje. Međutim, od nas se očekuje da se svi posvetimo privredi i da zaplešemo i da se svi izljubimo. A tako nešto mrzim! Smatram da je to licemerno.”
B. G. Trebješanin
-----------------------------------------------------------
Veče u znaku Hajnera Gebelsa
Na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta večeras u 20 časova biće izvedena predstava „Došao sam do kuće ali nisam ušao” (scena iz predstave na fotografiji)za koju koncept, režiju i muziku potpisuje nemački kompozitor i reditelj Hajner Gebels, u produkciji švajcarskog teatra „Vidi” iz Lozane. To je ujedno 13. premijera ovogodišnjeg 45. Bitefa. Predstava traje 120 minuta sa pauzom. Repriza je sutra uveče u istom terminu i scenskom prostoru.
B.G. T.
objavljeno: 21.09.2011
