Izvor: Politika, 22.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svedočenje o potresnom
Mi srpski pesnici, našli smo se, u poslednjim godinama, u samom centru opštesvetskog zla, kaže pesnik Novica Tadić
Pesnik Novica Tadić (1949), dobitnik je nagrade "Meša Selimović" za 2006. godinu, za poetsku zbirku "Neznan" koju je objavio "Zavod za udžbenike i nastavna sredstva" iz Beograda. Ova knjiga dobila je 16 glasova Velikog žirija, a kritičari su o stvaralaštvu Novice Tadića izrekli zanimljiva zapažanja. Prema njihovom mišljenju reč je o pesniku koji ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << liči ni na koga, koji je opevao tamnu stranu zaumne svesti i koji kreativno nadograđuje svoju "obrnutu Bibliju".
Novica Tadić je za svoje pesničko delo dobio nagrade "Vasko Popa", "Đura Jakšić", "Stanislav Vinaver", "Milan Rakić", "Zmajevu nagradu", "Disovu nagradu". Samo neke od njegovih dosadašnjih poetskih zbirki su "Prisustva", "Smrt u stolici", "Ždrelo", "Pogani jezik", "Ruglo" i druge. Živi u Zemunu.
Kažete "Sve je već rečeno, i izgubljeno". Šta je rečeno, šta je izgubljeno?
Objavio sam 15 knjiga pesama i sve su one za mene izgubljene. Pa i ova nedavno nagrađena. Posle svake objavljene zbirke ja sam se kao autor zaticao u međuprostoru, između dva rukopisa, onog u jeziku, prošlog, i onog nastajućeg što me opseda i što kao tamna najava ište sav moj život, sve moje misli i slabosti.
Kada govorite o zlu, strahu i očajanju, da li mislite na zlo koje zaposeda odnekud spolja ili je prepoznato iskonski u čoveku, kao njegova osobenost?
Zlo potiče od ljudi, od svih nas. Iz čovekove slobode i njene loše upotrebe. Kao slobodna bića, mi grešimo. Mnogo je ljudi na svetu i mnogo je zla. Zlo je opšteplanetarna pojava. Mi, srpski pesnici, našli smo se, u poslednjim godinama, u samom centru opštesvetskog zla. Otuda potiče i veličina savremene srpske poezije. I osrednja zbirka nekog srpskog pesnika, svedoči o nečem potresnom, bolnom. To je prednost koju smo svi mi imali, a nismo je tražili.
Kritičari kažu da je vaša poezija škrta na rečima, a duboka u značenjima. Kako vodite tu jezičku igru, od tamnog do katarzičnog, do humornog čak?
Reč strategija je meni prilično tuđa. U pisanju nemam plana, neke misli-vodilje. To se odvija samo po sebi, bez naročitog truda. Zašto bih se trudio i zapinjao u poeziji? A humor nije samo efekat, nego i deo jezičke igre.
Kako zamišljate svog idealnog čitaoca, budući da su čitaoci poezije danas malobrojni?
Neosporno, čitaoci poezije su malobrojni. Savremeni čovek nema vremena ni za dobra dela, ni za molitvu i dobre pomisli. Žurba ga je svega pokrila, i on se ispod tog pokrivača, kao u noćnoj mori, batrga. Za ono duhovno, pa i za poeziju, on ostavlja sutrašnji dan. A što se tiče idealnog čitaoca – moj idealni čitalac je sam đavo. Mogu da ga zamislim kako se sladi i kikoće nad mojim pesmama punim nesreće, zlih pomisli, suludih zgoda, tamnih emocija i slika iz pakla, odnosno iz mog života koji je on, uz moju pomoć, pretvorio u pakao.
Da li biste mogli da izdvojite jednu sliku, neki suštinski prizor Vašeg duhovnog života, nešto čemu se iznova vraćate?
Mnogi pisci imaju opsesivne teme, simbole i slike kojima se vraćaju iz knjige u knjigu. Jedan od motiva-simbola kojem se ja vraćam jeste simbol kokoške. Napisao sam knjigu "Ognjena kokoš". Ali, i u mojoj prvoj knjizi pesama "Prisustva" pojavljuju se pticolika stvorenja, pernate utvare i slično. Napisao sam i knjigu "Kobac". U zbirci "Neznan" imam pesmu "Ljudi koji krešte". To su one pesme koje se, izgleda, same napišu, jer nastaju iz opsesije, iz podsvesnog i nedokučivog. U vreme bombardovanja video sam mnoge vatrene kugle, i jednog dana rekoh, ni sam ne znam kome: "Eno, Ognjena Kokoš je snela Ognjeno Jaje, odmah iznad Zemuna, prema Batajnici". I preplakao sam taj dan, krijući suze.
Da li Vam je bliska misao Momčila Nastasijevića da iz propasti nekom nikne spas?
Da malo to razjasnimo. Nastasijević je naš najdublji pesnik. Sve što je napisao zasnovano je na našoj književnoj tradiciji i pravoslavnoj veri. To je pesnik koji je voleo svoj rod, svoje bližnje, te otuda i kaže u pesmi "Truba":
Rod smo.
Kad umre čovek,
i moje srce rušno je.
No, uz ovu pesničku misao on je, u duhu naše vere, imao u vidu i pouku da mi u zemaljskom životu treba da se odričemo mnogih stvari za kojima svetina hrli, da krotimo sebe, da poništavamo svoje strasti i egoistične prohteve. Smrt, propast starog čoveka u nama uslov je našeg ohristovljenja i spasenja. I zato, zaključujući ovaj razgovor, evo Nastasijevićevih stihova iz pesme "Jedinoj" koji po svojoj lepoti i istinitosti nemaju premca u našoj poeziji:
I dublje li nas nema,
dublje se otvara spasenje.
I sve je to meni blisko, a kome nije?
Marina Vulićević
[objavljeno: 22.03.2007.]
