Izvor: NaDlanu.com, 10.Avg.2011, 18:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Seks i selo
Miranda, Šarlot, Samanta i Keri u opancima
Šta bi bilo kada bi Keri svoje omiljene “Prada” cipele zamenila običnim opancima? Ako je suditi prema pozorišnoj predstavi Akademskog – kulturno umetničkog društva “Lola” , u režiji Nenada Purića “Seks i selo”, Keri bi i dalje, pre nego što ustane u rujnu zoru da zamesi hleb, intezivno razmišljala o gospodinu Zverki. Gospodin Zverka bi isto ponekad bio umoran za Keri, ali ne od brige za najnoviju višemilionsku transakciju, nego od oranja i kopanja. Iskoristili smo priliku da o seksu i selu, čarima amaterizma, magiji pozorišta i glume porazgovaramo sa rediteljem i rukovodiocem škole glume u “Loli” Nenadom Purićem. Nenad Purić je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na grupi za pozorišnu i radio režiju, u klasi prof. Borjane Prodanović i prof. Svetozara Rapajića. U oblasti režije radio je na nizu projekata. Od 1991. do 2004. godine režirao je oko četrdeset radio-drama svih žanrova, iz pera najrazličitijih pisaca (Molijera, Selenića, Momčila, Nastasijevića, Vladimira Pištala...), učestvovao na međunarodnim festivalima: 'Prix Europa' i 'Audio-Box', i osvojio specijalnu nagradu na Festivalu dokumentarne radiofonije 1994. godine. Od 2006. godine rukovodilac je škole glume. Mentalitet i seks Predstava »Seks i selo“ Petra Petrovića Pecije, delo je poznatog, mada ne mnogo priznatog srpskog pisca, koji je živeo i stvarao početkom prošlog veka u Lici i Dalmaciji u Hrvatskoj. Predstava je u omnibus od četiri jednočinke: „Čizme“, „Rod“, „U naviljcima“ i „Mala“. - Komad se žanrovski može odrediti kao poetska, lirska komedija mentaliteta našeg podneblja, a u vremenima nastanka patrijahalnog, tradicionalnog i nikad do kraja prevaziđenog morala i sistema vrednosti, kaže Nenad Purić. Petar Petrović Pecija, bio je po struci šumar, a iz hobija je pisao pripovetke i drame. Pecija je relativno nepoznat pisac, poznatiji je bio u Hrvatskoj na početku 20. veka nego ikad u Srbiji. Njegove četri jednočinke objavljene su 1916. godine u Zagrebu. - On nije veliki dramski pisac ranga Cankara, Nušića ili Krleže. Pre svega je dosta uspešan komediograf, dobro je poznavao seoski život s kraja 19. i početka 20. veka, i najkraće rečeno, nije se mnogo toga promenilo u pogledu na seks i na muško-ženske odnse od onog vremena - kaže reditelj Purić. Pecija je, kako ga pamte savremenici, pre svega bio veliki šarmer, seoska lola s brkovima i peruškama zadenutim za šešir. - Pecija je po mom ubeđenju bio šumar da bi obilazio »parohiju«. Sigurno je da je bio veliki ljubitelj žena. Bitno je da u njegovom tekstu nema mačizma i prljavštine, prisutni su moralni okviri koji su patrijarhalni i tradiconalni, ali bez seksističkog stava. Pecija je dobro poznavao žene onog doba i znao da vole seks. U njegovim delima one su te koje daju prvi impuls, taj realni uvid u život i istina, ono je što pleni. On je pre svega savremen i netipiziran pisac. U delu »Čizme« glavna junakinja je mlada, netom udata žena što čezne za svojim mužem, koji bi siroma hteo da vodi ljubav s njom i da joj posveti pažnju. Nema, međutim, dovoljno snage za ljubav zato što ceo dan kopa, ore, tera volove, pa dođe kući i padne mrtav od posla. Pecija seks slika kao važnu oblast ljudskog života, kao nešto što je izraz najdublje ljudske prirode. Pecijini likovi su i taze mlada udovica koja odbija muškace, i lokalna seoska lola kome je ona posebno primamljiv zalogaj, seoski pubertetlija koji bi hteo da bude muško, devojka koju hoće na silu da udaju. Potrebno je, ipak, podsetiti se istraživanja koja govore da čak 65 odsto žena na selu svih sedam dana u nedelji obavlja teške poljoprivredne poslove i radi duže od punog radnog vremena. Žena retko poseduje zemlju i sredstva za proizvodnju. Seoske žene ne učestvuju u donošenju odluka u domaćinstvu, a samo sedam odsto seoskih žena uplaćuje zdravstveno osiguranje. Predstava bez psovke Posebna vrednost komada su narodne pesme po izboru profesorke Miroslave Đokić, dirigentkinje i vođe Grupe za tradicionalno pevanje u »Loli«. Reditelj kaže da je nastojao da predstava odiše autentičnim mirisima sela. Dopadanje i zainteresovanosrt za suprotni pol se nije iskazivala kao danas. Sve je čežnja za lepotom. - Mnogi bi pomislili svašta kad čuju naslov »Seks i selo«, ali u mojoj predstavi nema ni jedne psovke, lascivnosti, ni jednog glagola, mada su i ljudi onog doba imali psovke, koje su ipak, ja tako mislim, bile mnogo posnije nego ovdašnje - kaže Nenad Purić. Kada je reč o odnosu prema seksualnosti u prošlosti, ima dosta zabluda. Određeni stereotipi su i te kako prisutni. Bilo je mnogo javnih zabrana, pričalo se da je »žena zlo bez kojeg se ne može«, »žena se uzda u plač, a lupež u laž«, »ženu mnogo ne mazi, nego je pripazi«, tako se besedilo, a u realnom životu... - Zabluda je da je stav ondašnjih ljudi sa sela prema seksu bio čistiji. Seks je sada opšta tema, seks je sveprisutan u medijima, to je tema koja sve prodaje, sada je seks i pitanje tržišta. Ubeđen sam da su se ljudi ondašnjeg doba mnogo zanimali za seks, ali sigurno su manje pričali o njemu, jer je bio tabu tema - kaže Purić. On ne krije da je i naslov njegove predstave marketinški trik s referencama na popularnu četvorosezonsku seriju »Seks i grad«. Kao i u filmu »Seks i grad«, i kod žena u »Seksu i selu« sve ide ka udaji. - Cela priča o seksualnim slobodama svodi se na to da je najvažnije na kraju lepo se udati. Smatram da u savremenom svetu seksa ima više u selu nego u gradu. Selo je raskalašnije i raspuštenije, inhibicije i konvencije su sada jače u gradu, zato što su socijalna raslojavanja jača nego u selu. Autentičnost sela pojačana je i kostimom Marije Čarapine, a namera autora jeste, kako nam kaže, da predstava ostane čist amaterizam. Pozorište kao mesto istinskog susreta s glumcem Nenad Purić kao rukovodilac škole glume, prima u školu skoro svakog ko se prijavi na audiciju. Smatra da je talenat nešto što se probudi. - Izvestan broj ljudi se ne pronađe u glumi i oni sami odu, mnogi mladi sanjaju da se bave glumom, da budu glumice, glumci. Mnoga deca dolaze sa zabludama i pitanjem »Je l ovde dolaze producenti za televiziju?«. Samo mali deo dece dođe do televizije, serije, filma ... Motivi i aspiracije mladih koji dolaze u Školu glume su različiti. Amatersko bavljenje umetnošću bio je u socijalizmu veoma prisutan način provođenja slobodnog vremena: cilj je bio odvojiti mlade od ulice i štetnih uticaja. - Toga ima i danas, ambicije i motivi su različiti, mali procenat dolazi da se druži, mali procenat da se oslobodi ili da razbije neke svoje komplekse - kaže Purić. Članarina u školi glume plaća se 1.500 dinara mesečno u grupama od 8 do 12 godina, od 12 do 16 godina, i stariji od 16 godina. Purić glumu doživljava kao sposobnost da se bude istint na sceni, da se ne laže, i da se privuče publika. - Amateri više i po pravilu vole da glume za publiku, da izazovu više reakcija u publici, profesionalci manje traže neposrednu reakciju publike. Nije to da profesionalcima nije stalo do publike. Nema velikih i malih profesionalaca, velikih i malih amatera, ali ima velikih glumaca u amaterizmu i malih u profesionalizmu. I, ne zaboravite da je pozorište mesto za susret s glumcem, a ne televizija ...Danijela Tadić
