Izvor: Politika, 23.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanja i dokumenti
Kultni mađarski pisac Peter Esterhazi o svojim delima, ličnoj drami posle otvaranja tajnih mađarskih arhiva, o Danilu Kišu i postmodernoj strukturi svojih romana
INTERVJU
Novi Sad – Amfiteatar u novosadskom Spensu bio je juče u podne mali da primi sve one koji su hteli da čuju i vide kultnog pisca savremene mađarske književnosti Petera Esterhazija (57), gosta Drugog međunarodnog prolećnog sajma knjiga. Autor koji je do sada objavio tridesetak knjiga od kojih je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na srpski jezik prevedeno devet, a među kojima su novele, više drama i nekoliko velikih i obimnih romana, za našu čitalačku i intelektualnu publiku je posebno značajan i zanimljiv. U pitanju je sudbinska okolnost. Otkrivši kroz istraživački i dokumentaristički rad na pripremi svog romana "Harmonia caelestis" (2000) da mu je otac pedesetih godina bio policijski doušnik, Peter Esterhazi piše novu knjigu – "Ispravljeno izdanje" (obe je knjige objavio prošle godine novosadski "Prometej" u prevodu Save Babića). Tako najširoj mađarskoj i svetskoj literarnoj javnosti saopštava sopstvenu, ogoljenu intimnu priču, ali i govori o paralelnom špijunskom životu u socijalističkoj Mađarskoj.
Sve što je pre ovih Esterhazijevih stranica obični čitalac u Mađarskoj i nekadašnjoj istočnoj Evropi samo naslućivao o tome koliko su, i kako to nekada bili organizovani komunistički režimi, kroz njegovo delo je sasvim ogoljeno.
Sa Peterom Esterhazijem, potomkom slavne osmovekovne aristokratske loze Esterhazija, diplomiranim matematičarem koji se od 1976. godine potpuno posvetio spisateljskom radu, autorom koji je nekoliko godina unazad mogući kandidat i za prestižnu Nobelovu nagradu za književnost, a koji je 2004. za svoje delo i etiku dela osvojio Nagradu za mir Frankfurtskog sajma knjiga, razgovarali smo neposredno posle "književnog podneva" u amfiteatru Spensa.
"Harmoniju" je književna kritika okarakterisala kao istorijski roman postmoderne, gde su na 850 stranica ispisani: život jedne od najstarijih evropskih porodica, evropska i deo mađarske istorije, priča o očevima kroz kazivanja "najstarijeg sina". Da li će istorijski roman preživeti u literaturi?
Pošteno rečeno, ne znam. U književnosti je teško znati šta je moguće i šta će biti moguće. Dođe neki mlad pisac, stvori nešto što je stvarano i pre sto godina, i mi mu verujemo! Ne volim rečenice "da je nešto u savremenoj književnosti prevaziđeno". Svaka knjiga iznova stvara red aktuelnosti, to je uvek bilo tako...
Kako ste došli na ideju da napišete roman o Esterhazijima?
Tačno vreme datiram sa vremenom u kojem sam čitao Danila Kiša i jednu njegovu kratku novelu u kojoj je junak jedan od Esterhazijevih... Potom sam Kišov tekst citirao kao svoje delo. I tako je to počelo, još osamdesetih... Prema Kišu sam u sebi izgradio jedan poseban odnos. Kako vreme prolazi, raste broj prijatelja Danila Kiša! Mogao bih reći – da je bilo prostora i vremena mogli smo biti dobri prijatelji, a sreli smo se samo dva-tri puta, i svi su ti susreti bili intenzivni, kao da smo se oduvek znali. Meni je Danilo važan i zbog toga da – ako se uopšte postavlja pitanje da li postoji srednjoevropska književnost, onda je odgovor potvrdan jer je ona otelotvorena u njemu. I još je nešto bitno kada govorimo o Kišu i njegovom stvaralaštvu: biti u provinciji i videti provinciju, ali ne biti provincijalan! To je za mene Danilo Kiš!
Kako tumačite činjenicu da ste književnu publiku osvojili svojom ispovednom književnošću?
Sve ovo što sam ispisao o svojoj porodici i njenim korenima je završena stvar, ispisao sam sve što sam imao o tome iznutra, iz sebe... Možda upravo ta intimnost kazivanja je jedan od fenomena mog književničkog uspeha! Radeći na romanu "Harmonija" saznao sam o svom ocu nešto što nijedan trenutak mog života do tada nije spoznao i nije potvrđivao. I, morao sam tu situaciju da opišem, tako je i nastalo "Ispravljeno izdanje"... Tu sam napravio distancu između onoga što saznajem iz dokumenata i što, sa druge strane, osećam. Nisu me nikada zanimale estetske i etičke konotacije tog saznanja. Ali, ove dve moje knjige govore, pre svega, o karakteru književnog stvaranja, o tome da svaka knjiga posle nastanka i publikovanja ima svoj put i nalazi se u različitim realnim okolnostima. A mislim da stvarnost ne može da rani roman.
Janoš Banjai kao paradigmatične rečenice za Vaše delo navodi dve: "Sve ću to jednom još bolje napisati" i "Užasno je teško lagati ako čovek ne zna istinu". Kako ih danas vidite?
Profesorice, nisam se spremio za danas, sa smehom odgovara Esterhazi, a potom nastavlja ozbiljno:
Prvu rečenicu je napisao Handke, u knjizi koja govori o smrti njegove majke, a ja sam je samo citirao, kao što to radim obično, bez navoda i navođenja izvora... Mene je, inače, nemoguće staviti iza bilo koje rečenice iz mog dela. Jer, rečenice ne kazujem ja, nego moja knjiga. Kada ih napišem, o njima više ne razmišljam. Ja kao romanopisac imam mnogo pragmatičnije stavove. Recimo, druga rečenica, da je užasno teško lagati ako čovek ne zna istinu, zapravo je odlična za početak jednog romana! A to, koliko ona mnogo znači – kada sam je napisao, nisam znao... Baš kao što golmanu pođe za rukom da odbrani penal, tako je i meni pošlo za rukom da smislim takvu rečenicu.
Prvi put boravite u Novom Sadu. Pa, ipak, imate vrlo izgrađeno mišljenje o prekograničnoj mađarskoj književnosti, o kontekstu raznih političkih zbivanja na evropskoj sceni i u našem regionu proteklih decenija...
Sedamdesetih godina orijentacija stvaralaca prema svetu iz Beograda bila je mnogo šira nego iz Budimpešte. Tako je 1968. u Srbiji značila mnogo više i bila mnogo bliža diskursu zapadnih šezdesetosmaša, nego što je to bio slučaj kod nas. I sa stanovišta mađarske književnosti, bilo je to vreme kada je važnije bilo ono što se dešavalo u Subotici i Novom Sadu, nego u Mađarskoj! Mada, i danas je slično: Vegel i Tolnai znaju nešto što mi, u Budimpešti, ne znamo...
Oduševljeni ste razgovorom na srpskom jeziku, a ne razumete ga... Kako vidite sopstvena dela na drugim, tuđim jezicima?
Dok pričate, razmišljam da mi je žao što ne znam srpski i pitam se da li je moguće napisati isto na mađarskom i na srpskom? Nikada neću saznati šta sam sve napisao na raznim jezicima, ali u tome, ipak, ima i neke lepote, jer u prevedenoj knjizi ima života, reči i pojava kojih nema u originalnom izdanju i o kojima mađarski čitalac i ne razmišlja, ili mu oni promaknu... Mnogi značajni slojevi dela u prevodu nestaju, ali se novi rađaju. Sve je to sloboda kojom raspolaže samo inostrani čitalac.
Danica Radović
[objavljeno: 23.03.2007.]
