Izvor: Politika, 03.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvak naše pripovedne proze
Danas se navršava sto godina od smrti pisca Sima Matavulja
Prva decenija minulog veka bila je pomor za srpsku književnost. Između pogreba Jovana Ilića (1901) i Laze Kostića (1910) umrlo je više od deset srpskih pisaca: 1902. Ljubomir Nedić i Miloš Cvetić; 1903. Matija Ban; 1904. Jovan Jovanović Zmaj i Dragomir Brzak; 1905. Janko Veselinović; 1906. Stevan Sremac; 1907. Pavle Marković Adamov i Milorad Mitrović. Naredna, 1908. otela je Milovana Glišića, Radoja Domanovića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Milana Đ. Milićevića i Sima Matavulja.
Učestalo umiranje naših spisatelja – nekim od njih (Zmaju, Janku Veselinoviću, Stevanu Sremcu, Pavlu Markoviću Adamovu) držao je i govore i nekrologe pisao – kao da je podsetilo Matavulja na neumitnost skončanja. Posle nenadne smrti Stevana Sremca, vedrog i rumenog, kome je u ime Akademije trebalo i govor da održi, Matavulj je sačinio testament. Nije, na žalost, prošlo ni godinu i po dana do njegovog ispunjenja" Iznenada je, 20. februara/4. marta 1908, umro od moždane kapi. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. „Tu je, u poslednjoj parceli, na uzvišici iza Crkve sv. Nikole, čekao nov, posve običan grob, da u sebe primi zemne ostatke pok. Matavulja.”
Prema izričitoj oporuci svojoj, Matavulj je sahranjen veoma skromno, „bez pompe, bez larme, bez muzike, bez venaca, bez silnih popova, bez govora, bez spomenika, bez parastosa, diskretno i otmeno”. Čovek, koji je zauzimao prvo mesto među našim književnicima, kako će za njega mnogi reći, akademik, počasni član Matice srpske, član upravnog odbora Srpske književne zadruge, predsednik Srpskog književničkog društva (tri puta biran na to čelno mesto), nosilac tri ordena (Danilovog, Takovskog i Svetog Save) počinuo je u običnoj humci. Tek docnije, po ženinoj želji, premešteno je njegovo telo u raskošnu grobnicu od belog mermera, s reljefom Bogorodice i rečima „Presveta Bogorodice spasi nas”, rad uglednog onovremenog vajara, Đorđa Jovanovića.
Matavuljeva smrt doživljena je uistinu kao veliki nacionalni gubitak. Na zdanjima Akademije nauka i Narodnog pozorišta istaknute su crne zastave, a dve ugledne institucije priredile su komemoracije: u Akademiji nauka govorio je umni Stojan Novaković; u Matici srpskoj održao je toplu besedu njegov Kirije (Laza Kostić). Matavuljevu smrt ožalilo je i nekoliko pesnika (Mićun Pavićević, Todor Popović, M. Dimitrijević, Novica Šaulić i drugi).
Štedro u hvalospevu , saučesno, toplo, veličajno, obeležilo je rastanak s velikim piscem i pedesetak listova, gotovo svi srpski i ne mali broj ostalih južnoslovenskih (zagrebački – 3 lista), šibenski, sarajevski, mostarski, dubrovački itd.). „Brankovo kolo” posvetilo je svome upokojenom saradniku čitav dvobroj, preštampavajući osvrte onovremenih medija.
Sarajevska „Srpska riječ” je poredila počivališta dvojice srpskih poslenika pera, preminulih mesec dana jedan za drugim: „To je čudna igra sudbine: dva dobra prijatelja, koji su godinama drugovali i bili nerazdvojni, u smrti su razmijenili mjesta svoja. Milovan Glišić, sin sjenovitih šuma šumadijskih, počiva na obalama Jadrana, a Simo Matavulj, čedo sa obala srpskog Primorja, ostavlja kosti svoje u prestonici slobodne kraljevine Srbije.” Zagrebačke „Narodne novine” napominju da je „Simo Matavulj, koji je rodom Dalmatinac, jednako bio poznat hrvatskoj kano i srpskoj publici, pa je stoga i njegova nenadana smrt jednako velik gubitak za srpsku kano i hrvatsku književnost”.
Beogradska „Štampa” obznanila je i svojevrsnu anketu o Matavulju na pitanje „Njegov talenat i njegovo najbolje delo” uz udeo dvadesetak spisatelja – Dragutina Ilića, Jovana Dučića, Branislava Nušića, Jevte Ugričića, glumca Čiča Ilije Stanojevića, Riste Odavića i drugih. Odziv bi se mogao svesti na tri zaključka: da je Matavulj prvak naše pripovetke ili u vrhu njenom; da je najobrazovaniji naš pisac i da mu je „Bakonja fra Brne” najbolje delo.
Matavulj je uistinu pisac osoben, samosvojan. Vaspitanik romanske kulture, italijanske i francuske za razliku od tadašnjih pisaca naših, podložnih uticaju nemačke, ruske, mađarske pisane reči.
Uveo je u našu pripovetku više naših područja: zavičajno more, Boku, crnogorske gorštake, beogradski šaroliki gradski živalj itd., po Andrićevim rečima – „proširio geografsku osnovicu srpske pripovetke”. Ostavio nam je punokrvne likove svojih pripovesti: „Povaretom”, koja bi sama, rečeno je, mogla obezbediti tvorcu mesto u našoj knjizi, započeo je prve strane i naš najugledniji časopis, „Srpski književni glasnik”.
Uz seosko podneblje tada preovlađujuće u najvećem delu naše pisane reči, otvorio je širom vrata i gradskom življu. Plenio je čitaoce i jezikom i bogatstvom leksike. Iz sredine čakavsko-ikavske, pune talijanizama izrastao je sopstvenim trudom u vrsnog tvorca naše umetničke proze, leksički bogate (preko pet stotina reči rasutih u njegovim radovima nema u Vukovom Rječniku).
Smatrao je sebe prilenjim, a ostavio nam je, pak, veliko delo i brojem i raznovrsjem, blizu dve stotine radova: stotinak pripovedaka, po dva romana, memoarska spisa i drame; šest stihotvora, jedan etnografski spis, 12 članaka, po tri predgovora i dopisa, osam referata i prikaza, šest putopisa, devet nekroloških napisa, sedam predavanja, dva govora, četiri javna pisma i 22 prevoda. „Matavulj je svoje književne drugove”, reći će Jovan Skerlić, „nadmašao svojim intelektualizmom, svojom književnom kulturom, svojim znanjem književnog zanata, i on je u srpskoj književnosti vrlo lepo predstavljao evropskog pisca”.
Jedan od prvaka naše pripovedne proze, po mnogima i prvak njen, Matavulj je i poslednji predstavnik našeg klasičnog realizma, i danas drag i svež, neotuđen i neotuđivi deo naše književne baštine.
Golub Dobrašinović
[objavljeno: 04/03/2008]
