Izvor: Blic, 13.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj runde
Kraj runde
Najbolja stvar u vezi sa emisijom koja se zvala 'Kulturni nokaut' jeste to što je njena autorka razumela da jednom treba prekinuti otužnu aferu koja taljiga, ne napreduje i ne vodi ničemu. Počevši od glupavog naziva, preko ideje da se montažnim rezovima dva suštinski nesučeljena mišljenja dovode u sukob, do konačnog udomljenja u, ispostaviće se, prirodnom okruženju – taj travestirani čaršijski trač označavao je tačno onu vrstu izneverene nade da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << moguća druga i drugačija Srbija.
Nesumnjivo talentovano biće, autorka ove emisije, inače lucidan rokenrol i filmski kritičar, shvatila je da je postala žrtva sopstvenog proizvoda. Tako se desio presedan: neko je nešto prekinuo onda kada je izgubilo smisao. (Doduše, možda bih ja voleo da verujem u tako nešto, može biti je pad rejtinga učinio svoje?) To se, ovde, inače ne dešava.
Učestvovao sam u drugoj ili trećoj emisiji, pre mnogo godina, u neko letnje vreme, u doba kada nisam posedovao prijemnik i nisam znao o čemu se radi. Imao sam poverenje u autorku. Posle sam video nekoliko epizoda, i uredno, godinama, odbijao pozive da se tamo pojavim. Nisam smatrao, naime, da je normalno legitimizovati 'drugu stranu', onu koja je, kao i na svim drugim mestima, posle oktobra dve hiljadite, pronašla svoj medijski kontinuitet. A i nisam voleo da budem dobrovoljno manipulisan, makar i od talentovane osobe. Razumevao sam šta tamo radi ona bulumenta 'karaktera' čije nastupe po lokalnim televizijskim spektaklucima inače ne pratim, njima je to bila potvrda da predstavljaju nešto 'ozbiljno u kulturi'. Nisam, međutim, nikad shvatio šta tamo traži ozbiljan svet. U međuvremenu, ne stekavši gledalačku naviku, izgubio sam iz vida celu tu stvar.
I sada se ta runda završava. Ne sumnjam da će se već naći neki drugi oblik sofisticiranog tračeraja. Neke sam iluzije odavno pogubio. Nadam se, međutim, da je filmska rediteljka Maja Uzelac pronašla način da snimi svoj prvi igrani film. Držim da je arčenje dara konačno završeno.
Praznična otkrića
'Dobrodošla u familiju' reditelja i pisca scenarija Tomasa Bezuke
Negde pred novu godinu u američke bioskope, pa i naše (jer mi smo deo tog bioskopskog sveta), nagrnu filmovi o proslavi Božića u porodičnom krugu, a to je podžanr u okviru kojeg uvek ima malih otkrića. 'Dobrodošla u familiju' (god. proizvodnje 2005, trajanje 114 min.) samo uslovno pripada ovom redu, jer se u ovom fimu reditelja i pisca svenarija Tomasa Bezuke krije još jedna podžanrovska okosnica, koju vezujemo za film 'Pogodi ko dolazi na večeru'. Elem, u porodicu Stoun stiže uspešni sin Everet (Dermot Malroni) koji na božićno slavlje dovodi svoju izabranicu Meredit (Sara Džesika Parker), izveštačenu uspijušu obučenu tako kao da se nikad nije svukla, da upotrebimo dobar izraz jednog američkog kritičara. Porodica je neprijatno šokirana, Meredit, osetivši neprijateljsko okruženje, ne zna kako da se ponaša. Uzgred, obostrano nesnalaženje stvara obrte fizičke komedije s padanjem i mazanjem tortama, a onda se, na Mereditin poziv pojavljuje njena zanosna i komunikativna sestra Džuli (Kler Dejns) koja nehotično obrće sve u svoju korist.
Reč je, dakle, o porodičnoj komediji, urađenoj u skromnoj produkciji. Debitant Bezuka se vešto oslonio na dobro pogođene likove, unutar prostora jedne kuće, iz koje radnja izlazi samo na prilazima kući i odlascima. Ali, da ne bi sve proteklo u urnebesnom duhu tu je i nagoveštena drama Benove majke (Dajan Kiton), koja će biti konačno otkrivena doslovno u završnom kadru filma. Film otvara nostalgična pesma Dina Martina o padanju snega, a u jednom trenu porodica na televiziji gleda legendarni film Vinsenta Minelija 'Videćemo se u Sent Luisu'. Unutar ovih referenci kreće se priča koju nosi izvrsno probrana glumačka podela, sa Sarom Džesikom Parker, koja pokazuje uzbudljivo novo lice (nominovana za Zlatni globus), i još boljom Dajan Kiton. Za njeno ostvarenje bi i Oskar bio pogodan.
