Izvor: Večernje novosti, 21.Jan.2014, 00:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kaminski: Voleo bih da snimam sa Kustom

MOKRA GORA - Januš Kaminski u koferu ima dva Oskara i ukupno šest nominacija za figuricu koja u filmskom svetu znači sve. Snimatelj i direktor fotografije se 1993. godine pretvorio u oči Stivena Spilberga i najveći je krivac za sve što je publika videla u filmovima "Generacija 61.", "Šindlerova lista", "Amistad", "Park u doba Jure", "Indijana Džons", "Uhvati me ako možeš", "Linkoln"... - Moj "američki san" počeo je u Čikagu. Imao sam 21 godinu, nisam znao engleski jezik, pa je >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << prva godina u SAD za mene bila žestoka, teška. Došao sam u Ameriku sa dva kilograma odeće u torbi, imao sam desetak dolara u džepu, nikoga nisam poznavao, niko me nije dočekao na stanici. Izabrao sam Čikago jer je tamo najviše emigranata Poljaka, baš kao i Srba - priseća se Kaminski. * Čikago je grad u kome ste stekli diplomu, ali nagoveštaja velikog uspeha koji će uslediti nije bilo. - Radio sam u velikim trgovinskim lancima kao magacioner, prao sam posuđe u kuhinjama restorana... Kada sam 1987. godine stekao diplomu, preselio sam se u Los Anđeles, da tamo ostanem. * Od tog trenutka, makar tako vaše brojne biografije "kažu", potekli su "med i mleko", da li je bilo tako? - Ne mogu tačno odrediti koja je to tačka u mom životu, posle koje je su stvari krenule uzlaznom putanjom. Sećam se samo kamere, posvećenosti, strasti, radio sam kao pomoćnik na snimanjima... Znao sam jedno, da moram biti kritičan prema sebi, glupo je sebe smatrati genijem, jedino se napreduje kada sebe nadrastaš. Tek kasnije, kada su Oskari počeli da zauzimaju mesto u mojoj vitrini, naglas sam sebi rekao: Uspeo sam! I odmah sam se ujeo za jezik! Jer u Americi, onog trenutka kada se opustite, 15 drugih momaka zauzimaju vaše mesto. Morao sam uvek da budem "u igri", budan i fokusiran... * Kada ste dobili Oskare za "Šindlerovu listu" (1993) i "Spasavanje redova Rajana" (1996) postalo je jasno da ste baš vi - "Spilbergove oči". Kakav je pogled s vrha? - Ne znam, nikada nisam želeo da svet posmatram odozgo. Pored ove dve nagrade, bio sam nominovan šest puta za Oskara. U kinematografiji, slava pripada rediteljima i glumcima, ali su snimatelji oči autora. Od ovih očiju u koje gledate, u ogromnoj meri zavisi šta će publika videti. Dok snimam, milion različitih ideja je u opticaju, a samo jedna je najbolja za film. Od toga da li ću je pronaći, sve zavisi. Dok snimam oči Vinone Rajder, En Benkroft ili Toma Kruza... Nije isto ako se ne vidi senka ispod donjeg kapka, ima li igre pramena kose na čelu, otkuda ona duboka bora... Ukratko: svetlo, kompozicija i boja "igraju" glavnu ulogu u filmu! Ono što se ne vidi nekada je moćnije od očiglednog, a moj posao je da se to ostvari. * Spilberga ste upoznali kao mladog reditelja, a ta saradnja traje do danas... - Rodilo se uzajamno razumevanje, kroz priču, razgovore. Tu počinje razmena ne samo ideja, već i gotovog materijala. Gledajući prve zajedničke snimke, shvatili smo da dve poetike funkcionišu u savršenoj simbiozi. On je radio i sa drugim snimateljima i direktorima fotografije i uvek se vraćao meni, s kratkim objašnjenjem: "Volim tvoj pogled na svet jer je neobjašnjivo drugačiji". Tu se javlja poštovanje, uzajamno ohrabrivanje da se uradi najbolja moguća stvar. * Pored Spilberga, radili ste sa značajnim autorima poput Dajane Kiton, Džulijana Šnabela, Džada Apatoua, Džefrija Rejnera. Koga izdvajate? - Dugačak je spisak. Svako od njih ima drugačiju vizuru, oni su tvorci novih svetova, jedinstveni. Na primer, Džad Apatou improvizuje bez prestanka, to nekada paralizuje glumce nenavikle na stendap komediju, drugi su diktatori na setu... Ranih devedesetih, za mene je bio najznačajniji rad sa Dajanom Kiton, ona je režirala TV film "Divlje cveće" (1991), a ja sam radeći sa njom srušio sve barijere koje su još u meni postojale, i na tome sam joj zahvalan. * Posle življenja "američkog sna", odlučili ste da kao reditelj snimite film koji se baš tako zove. Da li je sve doživljeno stalo u vaš "Američki san"? - To je film koji stvaram iz sopstvenog džepa, sve je napravljeno, preostala je postprodukcija. Ali, nećete verovati, posle svega što sam u životu prošao, moj "američki san" uništio je razvod u Americi! Kao što znate, bio sam oženjen glumicom Holi Hanter, ona je divan umetnik, bila je to romansa iz koje sam crpeo neograničenu inspiraciju za stvaranje... Kada se "naša priča" završila, oženio sam se Rebekom Rankin, TV voditeljkom, ali se pokazalo da ona nije bila tako divna... Uh, moj bože! Živog me je odrala, do bankrota, tako vam izgleda razvod u Americi! Na sreću, pored gomile, nazovimo to - užasa, nas dvoje imamo dvoje klinaca koji još nisu napunili 10 godina, oni su najveća motivacija za guranje "američkog sna", čak i kada on više liči na košmar. * Imate li neku neostvarenu želju? - Voleo bih da radim s Kusturicom, ako se za to ukaže prilika! KAN I "KUSTENDORF"- S neba sleće čovek koji ima veliku moć. Ne samo zato što sve što u filmskom svetu vredi prolazi kroz njegove ruke: on je jedan od retkih ljudi koji mogu spasti kinematografiju - začuo se glas Emira Kusturice, na heliodromu u "zadnjem dvorištu" njegove drvengradske kuće - Stiže nam Tjeri Fremo! Ima neka tajna veza između "Kustendorfa" i Kana. Direktor najznačajnijeg evropskog festivala Tjeri Fremo prisutan je na "Kustendorfu" već sedam godina, ovaj put, odmah po sletanju, pridružio se u "Prokletoj avliji" Kusturici, Kaminskom, Berenis Bežo, a koliko u sredu zajedno će dočekati Paola Sorentina. Dan kasnije, stiže muzičko pojačanje – Zaz.
Pogledaj vesti o: Dodela Oskara 2013

Nastavak na Večernje novosti...