Izvor: Politika, 19.Feb.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kakva muzika, toliko i para
Moj osnovni cilj je da se kvalitet izvođenja podigne na što viši nivo. I to je sve. Ko to ne želi, i nije mu mesto u Operi, kaže nova direktorka Beogradske opere
Istorija Opere Narodnog pozorišta u Beogradu nije mala, ali je malo pevača koji su bili na njenom čelu. Te teške uloge u teškim vremenima prihvatila se ovog meseca mlada Katarina Jovanović, sopran sa karijerom na međunarodnoj sceni. Ona se predstavljala u naslovnim i prestižnim rolama u operama: „Travijata”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Norma”, „Don Đovani”, „Toska”, „Boemi”, „Evgenije Onjegin”, „Trubadur”... Nedavno smo je gledali i na francuskom kanalu „Mezzo”, a nova direktorka Opere radi i sa studentima na FMU i, kako nam reče, svoju nastavu vidi i kao lično pevačko usavršavanje. Optimizam je, čini se, bio njena „karta” za ona poznata direktorska mesta na 1. galeriji teatra.
Ovi zimski dani protiču Vam u trouglu London–Pariz–Beograd... Nije Vas bilo lako naći?
Zaboravili ste Aleksandrovac župski gde se nalazi deo moje mentalne ravnoteže među svim ovim pomalo ludim obavezama. Ali, ja volim svoj posao, moju veliku strast. Zato sve stižem i dobro se osećam u svemu tome. Iako je nekada jako teško, stigne me umor, moram stalno da pazim na glas, zdravlje, kondiciju... Moja srećaje što imam fantastične roditelje, brata i ujaka, partnera punog razumevanja i podrške i nekoliko prijatelja. Imam i profesorku pevanja, trenera, fonijatra, psihijatra, agente... Svi oni čine da se dobro osećam. A ja se zauzvrat trudim da dobro zvučim, da sam uverljiva na sceni, da svakoga dana sve bolje pevam, da izdržim sve što međunarodna karijera podrazumeva, da budem nasmejana, prijatna i – da verujem u sebe i svoj talenat.
Sada sam i direktorka Opere. Velika je to obaveza, ali isto tako i zadovoljstvo.
Kako Vam je u toj novoj ulozi, najistinitijoj, koju „piše” život?
Ovde sam okružena ljudima koji prolaze kroz manje-više iste stvari kao ja, imaju slične probleme vezane za razne izvođačke neuroze i pitanja samopouzdanja. Verujem da to što sam i sama operska pevačica čini moje kolege sigurnima da znam šta radim, da mi je osnovna misao njihova dobrobit i visok nivo izvođenja. Krunsko merilo mi je kvalitet i vokalno zdravlje svakog soliste, kao i jasan i planiran umetnički razvoj. U toj borbi za što bolja izvođenja doći će sigurno i do nekih neslaganja, ponekad ću morati da kažem i stvari koje kolege ne žele da čuju, koje u prvom trenu zabole. Možda će nekada nešto izgledati nemoguće i nesavladivo, ali sam sigurna da kolege razumeju da nikada od njih neću tražiti ono što od mene nije traženo. Najvažnije je što sam u upravi pozorišta i direkciji Opere okružena pozitivnim, vrednim i dobronamernim ljudima, i što su svi u ansamblu vredni pažnje i brige. Mislim da nas čeka jedno uzbudljivo razdoblje, puno rada, novih poduhvata, svežih ideja, inovacija, jedno dinamično, „prolećno” vreme. Biće teško, ali i zadovoljavajuće, jer jako je važno da izvođač pobedi svoje strahove i sruši neke „zidove” koje su drugi sazidali.
Šta se još dogodi kada u staru Operu dođe nova, mlada direktorka...?
Ništa dramatično! Zgrada i dalje stoji, predstave i dalje idu, uče se nove uloge, glancaju stare, pregovara se sa novim ljudima, dovode gosti, gradi se vera u sebe, ne ruši se ništa što je zdravo i solidno, podržava se rad, zalaganje, pozitivan, ali realan pogled na stvari. Moj osnovni cilj je da se kvalitet izvođenja podigne na što viši nivo. I to je sve. Ko to ne želi, i nije mu mesto u Operi.
I još: 15. aprila je premijerna obnova „Seviljskog berberina”, vraćamo na scenu režiju poštovanog Bore Popovića, kao omaž decenijama koje je posvetio radu u ovom teatru. Dirigovaće Ana Zorana Brajović, baš kao i 29. maja –na premijeri „Lučije od Lamermura”, u režiji Džona Ramstera, jednog od najperspektivnijih mladih britanskih reditelja. A 26. oktobra biće premijera „Figarove ženidbe”, u režiji velikog Jiržija Mencla i pod dirigentskom upravom Premila Petrovića, čime se naša Opera vraća na Bemus.
Ekonomska kriza je svuda oko nas. Taj „fantom” ušao je i u Operu. Kako se sa tim nositi?
Ekonomska kriza traje već dugo. U celom svetu. Ako jedna Čečilija Bartoli priča na francuskoj TV kako danas ima sve manje i manje posla za umetnike svetskog glasa, onda je jasno da to nije trenutna stvar, već postaje pitanje prilagođavanja i pitanje samog opstanka. A pravila su u suštini ista kao i uvek. Treba se navići da je kvalitet glavni kriterijum i da od njega direktno zavisi koliko će novca neko u nas da investira. Mi smo glavna nacionalna kuća i na državnom smo budžetu. Zato je besprekornost izvođenja, kao rezultat kreativnih, logičnih i odgovornih odluka, najvažniji cilj i najveći izazov.
Šta sopran Katarina Jovanović najviše duguje beogradskoj publici?
Naša publika me je uvek podržavala i volela, čak i kada sam radila neočekivane stvari ili izgovarala nepopularne rečenice. Zauzvrat, ja sam odana beogradskoj publici i dajem najbolje što mogu. Ne radi se o tome šta ja dugujem publici ili publika meni, već o jednom dobrom odnosu poštovanja i ljubavi koji će, što se mene tiče, trajati zauvek.
Muharem Šehović
----------------------------------------------------------
Živeo skajp!
– Moj tipičan dan, bilo gde da se nalazim, počinje dugačkim razgovorom sa mojim zamenikom u Operi Draganom Stevovićem i upravnikom Božidarom Đurovićem. Živeo skajp! Pričamo o prethodnom danu, Dragan mi podnosi detaljan izveštaj o izvođenju ako ga je bilo prošle večeri, rešavamo tekuće probleme, planiramo repertoar, brinemo o tome kako se solisti osećaju i kakve rezultate postižu u ulogama koje interpretiraju, kako zvuči orkestar, da li je gost dirigent zadovoljio naša očekivanja i mi njegova, da li smo spremni za dolazak soliste kakav je Zoran Todorović, koji gostuje 13. marta, kao Pinkerton, posle 18 godina odsustvovanja iz Beograda. Zatim, imamo 10. aprila mog dragog kolegu Nikolu Mijailovića u ulozi Onjegina.
Posle tih jutarnjih dogovora, bavim se sobom na razne načine, zavisno od toga gde se nalazim. To je učenje novog repertoara, vežbanje, nastava na FMU, čas pevanja kod moje profesorke, odlazak na trening, šetnje, čitanje, časovi filozofije...Dan se opet završava razgovorom sa saradnicima o onome što je bilo i šta Operu čeka sutra.
[objavljeno: 20/02/2010]
