Izvor: Blic, 02.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jan Glozik
Jan Glozik
Galerija Vojske SCG
Jan Glozik (1957) jedan je od naivnih umetnika koji nije dozvolio da mu racio potisne prirodni instinkt za beleženjem života u duhu kovačičke škole. Nije ga dokačila komercijalizacija dopadljive naivne našeg detinjstva. Istrajati u tome, znači izboriti se za vrednosti koje je moderno doba pretilo da zatre. Glozikove slike_arhiva s toga su više od negovanja tradicije, one su nostalgična opomena.
Život u skladu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa prirodom kao učiteljicom – krajem XIX veka, vraćajući se toj zagubljenoj ideji startovao je Carinik (Anri) Ruso – jedna je od žešćih tegoba koje razdiru savremenog umetnika i dan danas. Reč li je o trenutku spoznaje: nužnom prekršaju pravila 'igre' da bi se ostao svoj na svome. Biti svoj, znači prihvatiti sebe (i druge) kao jedinku koja se ne povunuje intelektualizmu, nametnutim trendovima, novim i hladnim tehno-medijima. U konkretnom slučaju, znači i uhvatiti se u koštac s kičicom iskrenim pogledom deteta. Na svome – ne zaputiti se u nepoznate krajeve tuđe imaginacije. Zbog iskonskih vrednosti se ne mora bežati u svet i strane kulture. Običaji, godišnja doba, radovi na zemlji, vašari... čine Glozikov sadržaj u dosluhu sa slikarevom nadarenošću da vlada bojom i kontroliše potez.
Razlog povratka naivi, danas, koji je Evropa obelodanila priređujući poslednjih godina brojne izložbe kultura nataloženih vekova, leži u oslobadanju energije koja teži miru i bezbednom, srećnom životu.
Ako ga igde još ima, ima ga na ovim slikama. One, iz glave čarobnjaka, dospevaju do nas bez sarkazma i polemičkog tona, nas koji se sve češće zanosimo tricama pomodne kulture ubeđeni da njima dokučujemo ključ istine.
Glozikova izložba ukazuje i na posvećenost zanatu (sve na slici je minuciozno opisano, čvrsto utemeljeno bojom i formom), što govori o radu koji traje. O posvećenosti koja nam je preko potrebna, o usredsređenosti koju čovek sam sebi postavlja za cilj da bi u nečemu istrajao koristeći svoju volju kao slobodu izbora. Ne potiskujmo je iz puke potrebe da ne ispadnemo elementarni, bar na tren, pred Glozikovim slikama, makar sami sebi izgledali smešno retrogradni, ili do kiča naivni!
Afrička lepota
(Aleksandar Mekol Smit, Prva damska detektivska agencija, Samizdat B92, 2004)
Ovo nije ni detektivski ni humoristički roman. Karakter njegove junakinje, Dragocene Ramocve, jeste oličenje svih kvaliteta afričkog čoveka: ona je naivna i jednostavna, radoznala i plemenitog srca, 'dobra žena u dobroj zemlji', presrećna što je rođena u 'Bocvani, mestu mira', gde ljudi, ravnodušni prema ponudama evro-američke civilizacije, samo žele 'da na miru čuvaju svoja goveda'. Bucmasti obrazi, razlupan kombi i ispijanje biljnog čaja jesu zaštitni znaci Mme Ramocve u ulozi ekscentričnog detektiva. Međutim, njen motiv nije feministički: saučestvujući sa brižnima i nesrećnima, ona postaje prva afrička detektivka da bi im bila od pomoći u razrešavanju misterija koje ih plaše i muče. U obavljanju takvog posla, ona ostaje žena, promućurna do lukavstva, naivna do budalastosti, plašljiva zbog sitnica, ali odvažna kad je najpotrebnije; Mme Ramocve ne hapsi kriminalce, već brani i teši žrtve. Slučaj dečaka otetog zbog vradžbina, u čiju smrt su ubeđeni svi osim nje, jeste junakinjino najteže detektivsko, ali i lično iskušenje. Probuđenih sećanja na svoje divno, ali pet dana kratko materinstvo, ona će se herojski suprotstaviti najsurovijem lokalnom kriminalcu i oslobodiće dečaka, a istovremeno će prevazići i strah od novog braka i novog materinstva.
Da bi ispričao 'priču običnih ljudi', autor je oslobodio smeh od danas već konvencionalne veze sa satirom i groteskom, a njegovu naporedost sa najužasnijim primerima zločina objasnio je 'iskušenjima Afrike'. Junakinjino spokojstvo pred večitim pitanjima o životu i ljudskoj prirodi, kao i istrajnost u veri da je svaki čovek dobar, čine ovaj roman filozofski dubokim i vedrim.
