Izvor: Politika, 19.Feb.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imam priču za tebe
Najbolji su oni pisci koji se pričama jednostavno nađu pri ruci, puste ih da se ispričaju same, kaže književnik Milenko Pajić
Čačak – Posle tridesetak knjiga posvećenih kraćim ili dužim proznim formama, Milenko Pajić (1950, Beograd) pred kraj prošle godine objavio je novo štivo lepog i indikativnog naslova, „Imam priču za tebe”. Ovu zbirku pripovedaka izdao je prestonički Zavod za udžbenike u ediciji „Nova dela”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Kako je pisac došao do naslova zbirke koja obuhvata 38 priča?
– Pre nekoliko godina, na ulici mi je prišao nepoznat čitalac i poverljivo rekao: „Imam priču za tebe”. Tog časa razumeo sam da je jedna od osnovnih vrednosti pripovedanja bliskost pisca i čitaoca, kao razmena poruka, osećanja i energije. Saslušao sam neznančevu priču, odgonetajući zbog čega je rešio da je pokloni baš meni – kaže Milenko Pajić za „Politiku”.
Knjiga je, veli, nastajala tokom minule decenije, onako kako su ga „sustizale i pronalazile privlačne, inspirativne teme kojima nije mogao da odoli”.
– Zbirka je poprimila oblik uzbudljive potrage za suštinom i smislom pričanja. Pripovesti su drevne, beskrajne i nezaustavljive, svaka drži do svoje slobode, a najbolji su oni pisci koji se pričama jednostavno nađu pri ruci, puste ih da se ispričaju same, kaže Milenko Pajić.
Koji su tipovi naracije zastupljeni u knjizi?
– Više ih je, trudio sam se da svaka priča dobije logično mesto u sadržaju. Počev od mitoloških i istorijskih, do dokumentarnih. Potom slede izmaštane, kao kod Borhesa u „Maštarijama”, i čudnovate povesti. Pa sudbinske, društvene i porodične. Na kraju i autobiografske, njima se sklapa sadržajni krug neobaveznog književnog priručnika.
Pajić kaže da prava priča mora da bude jednostavna, topla, ljudska. „Ona nezadrživo izvire iz mašte pripovedača, teče prirodnim jezičkim tokom i neumitno se približava razrešenju i svršetku”. Pripovedač od klase, veli sagovornik, „trudi se da priču sačuva u izvornom vidu i da ona, sjajna, blistava i prozirna kao staklo, dopre do duše čitaočeve, ogreje je i ozari”.
Koje su priče njegovi favoriti?
– Pomalo neočekivano, dokumentarne i društvene, „Cedulje”, „Na putu”, „Priče iz kafane Sidro”, „Pod trešnjom” i „Priča jednog taksiste”. Prva je skoro cela dokumentarna, sastoji se od kratkih poruka koje su Kragujevčani ispisivali u Šumaricama, 21. oktobra 1941. godine, uoči streljanja. Jedino je dodata poslednja epizoda, pod naslovom „Vampir u bioskopu Pivnica”. Ti kratki zapisi sačuvali su jaku, izvornu emociju i posle gotovo sedam decenija. Od sasvim kratkih priča, najviše mi se sviđa prozna minijatura „Očev hleb”.
Pajić posebno ističe još nešto:
– Sa naročitim zadovoljstvom, najlepše pripovetke iz ove knjige premijerno sam objavio u vašem listu, u rubrici „Priča Politike”. Reč je o pričama „Markovi konaci”, „Zlatni oluk”, „Smeh serdara rujanskog”, „Priča jednog taksiste” i naslovnoj – „Imam priču za tebe”.
Sa pričom „Zlatni oluk” Pajić je, inače, dobio drugu nagradu na pripovedačkom konkursu priređenom 2004. godine povodom stoleća našeg lista.
G. Otašević
[objavljeno: 20/02/2010]
