Izvor: B92, 12.Dec.2008, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
INTERVJU: Endru Vederal
Endru Vederal (Andrew Weatherall) je ličnost sa bezbroj lica. Producent inteligentnih pop klasika. Elektronski eksperimentator. Nezaustavljivi istražitelj granica elektronskog zvuka. Originalna di džej ličnost.
Premijerno će nastupiti u Beogradu uz Luomo u subotu, 13. decembra u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra. Par dana pred dolazak dao je intervju za emisiju „Neviđeno" Radija B92.
Izdao si dosta stvari u različitim stilovima muzike i pod različitim >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << imenima, od hausa do daba sa tvojim korenima u roku – na koji žanr se uvek vraćaš?
- Verovatno je to rokabili i rege, to su dva oslonca u mojoj muzici, da se tako izrazim. Verovatno to najviše i slušam. I to stari rege, ne novi denshol rege, dakle malo mračniji. I rokenrol i bluz i ar’en’bi jer to je koren svega. Bez ar’en’bija ne bi bilo regea, bez regea ne bi bilo daba, bez daba ne bi bilo disko i elektronske muzike koju poznajemo. Sve što si stariji vraćaš se svojim počecima. Kada si mlad, ti želiš da putuješ ali tek kad sazriš, shvatiš da je najbolje ono odakle si počeo.
Producirao si legendarni album "Screamadelica2 za "Primal Scream". Kako gledaš na taj rad sada, posle toliko godina?
- To još uvek zvuči dobro. Ja to inače ne slušam više. Čujem jedino kada odem kod nekoga na posao ili uđem u radnju ili u neki bar. Taj album i dalje zvuči provokativno. I dalje se sećam procesa pravljenja svake numere. I sada kada čujem to je kao kada te neki miris ili ukus vrati nazad u detinjstvo, odnosno nazad kroz vreme. Tako je i sa albumom „Screamadelica". Posebno pesma „Shine Like A Star" – i dalje me tera da zaplačem svaki put kad je čujem. Onako muški, znate – suza u oku i dosta kašljanja da bih sakrio da sam emocionalno uzbuđen.
Radio si remikse za "Happy Mondays", "New Order" i "Primal Scream". Šta možeš da nam kažeš o mančesterskoj sceni sada?
- Pre neki dan sam baš gledao film koji prave i zove se „Acid" a rađen je po „Acid House Scene" i ima dosta mančesterskih scena. Znate, rok bendovi su uvek odlazili u plesne klubove, "Beatles" su to radili šezdesetih. Rok muzičari su uvek razmišljali o plesnoj muzici, a "Primal Scream", "Happy Mondays" i "New Order" su jedna generacija rokenrol muzičara koji su bili zainteresovani noćnim klubovima i plesnom muzikom. A ta tradicija je oduvek postojala u Mančesteru i Liverpulu. Te gradove je uvek pratila reputacija da bendovi odatle donose najbolju muziku. U Mančesteru šezdesetih i sedamdesetih to je bio „nordern soul" a haus muzika je vrlo slična „nordern soul-u" jer je brza i „vozi vas" i ima dosta detroitskog uticaja i nekako je jasno da će onda Mančester biti u fokusu jer mančesterski di džejevi su počeli da puštaju haus mnogo pre londonskih. Sve je to počelo ovde neke 1987. godine. Na severu Engleske je dolazilo po hiljadu ljudi u klubove a u Londonu se niko nije pojavljivao jer su tamo puštali hip hop, soul i fank.
Takođe si radio sa Bet Orton, Bjork, "Saint Etienne", "James", Suzi Su (Sioxsie Sioux) i mnogim drugima. Sa kim si najviše voleo da radiš?
- Mnoge od njih nisam sreo jer kada radiš remiks, umetnik često nije sa tobom u prostoriji, a kada jeste ja uvek pokušavam što pre da ih se otarasim jer odmah počinju da pričaju „zašto vadiš moje vokale ili zašto radiš ovo i ono". Jedini put kada je bend zaista bio tu – to su bili "My Bloody Valentine". Toga se sećam jer su oni uživali gledajući kako im uništavam singl. Samo su želeli da znaju kako izgleda proces ali se nisu mešali. Ja sam praktično napravio novu pesmu od njihove a oni se uopšte nisu umešali. Čak i kada sam producirao album „Screamadelica", bend skoro da nikad nije tu.
Ti se baviš ovom profesijom već 20 godina. Da li misliš da će ti ikada dosaditi?
- Da. Šalim se. Ne u ovom trenutku. Nije da će mi dosaditi ali zna da umori, više fizički nego mentalno. Jer ponekad sam ceo dan u studiju, uveče ću otići na aerodrom, u drugi grad stignem uveče oko 11, radim, ujutru u 6 se vratim u hotel, odspavam 3 sata, sednem na avion i opet na sledeću žurku. Nije pitanje kada će mi dosaditi nego koliko dugo će moje telo izdržati. Mislim da mi je um još uvek dobar ali da mi se telo raspada.
A posle ovoliko vremena, da li te i dalje drži to što radiš ili si se promenio pa uživaš na neki drugi način?
- Pa možda je drugačije ali sam sada bolji u svom poslu jer ranije nisam sebe zamišljao kao di džeja, nego samo kao tipa sa dobrom kolekcijom ploča. I imao sam dobre ploče ali lošu tehniku spajanja ploča. A bio sam vrlo arogantan da bih sakrio svoje neznanje, što svi radimo kad smo mladi. Prvih 5 godina moje karijere sam koristio aroganciju kao štit ali sam sad srećniji i jako bolji di džej i sada više uživam nego pre 20 godina.
Da li radiš na nekim novim stvarima u ovom trenutku?
- Da, upravo završavam svoj solo album koji će izaći na proleće.
Na kraju smo 2008. godine i pitamo sve naše goste šta su voleli da slušaju ove godine. Pa koji singl ili album je tebi obeležio proteklu?
- Moj omiljeni ovogodišnji album je „Smoke" koji je izdao Vajt Viliams (White Williams). Zasigurno album godine za mene.
I za kraj, da li imaš poruku za fanove ovde? Šta da očekuju od tebe?
- Neka očekuju prljavu elektronsku muziku. Dosta čvrsto za momke a dosta seksi za devojke!
