Izvor: Blic, 27.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Antibajke
Antibajke
Jugoslovensko dramsko pozorište priprema već treći komad Milene Marković. Prve godine 21. veka prikazani su njeni 'Paviljoni' u režiji Alise Stojanović, godine 2003. 'Šine', a za koji dan biće premijera drame 'Brod za lutke', obe u režiji Slobodana Unkovskog. Znači, svake treće godine nova drama autorke koja ima svoj glas, svoj svet, svoje viđenje sveta.
Milena Marković je došla do srećne odluke da u najnovijom drami ne ponavlja teme dve prve >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drame, koje su imale jasno polazište od živog života, a ipak nisu kopija tog života.
U 'Brodu za lutke' Milena je zaronila u magle i izmaglice bajki u kojima se nazire, u svoj svojoj snazi, neizmenjiva arhetipska situacija. Dok je u prvim dramama, pre svega, u komadu 'Šine', varirani ženski princip oličen u raznim ženama bio u dramskom sukobu sa žestokom stvarnošću, taj isti princip se u 'Brodu za lutke' sukobljava sa daleko opasnijom i tvrdokornijom logikom arhetipova. Bez ikakve želje da svojom dramom propoveda neko određeno shvatanje sveta autorka sebe i svoju publiku suočava sa tragikom neizmenjivosti sveta. I tako bajke koje nas već vekovima dok smo mali i naivni uljuljkuju u mogućnost da ima nade za nas, da ćemo svet, kad odrastemo, moći da podnesemo uprkos strašnim silama, vukovima, vukodlacima i vešticama, postaju antibajke sa nimalo srećnim ishodima i optimističkim naravoučenijem. Milena Marković ima hrabrosti i i dara, a samim tim i prava da nam ponudi takav doživljaj sveta.
Ko je nestrpljiv da sazna šta je to Milena Marković ovog puta napisala može pročitati u knjizi sa sve tri njene drame koju je izdala Srpska čitaonica iz Iriga, kao prvog dobitnika nagrade 'Fonda Borislav Mihajlović Mihiz'. Skrećem pažnju na jezgrovit i nefrazerski pogovor Svetislava Jovanova pod tačnim oksimoronskim naslovom 'Sjaj surove nežnosti'.
Paradigma
Slika žene u medijima, od njene simboličke marginalizacije do proizvodnje estradizovanih stereotipova, uprkos brojnim sofistikacijama, prikrivanjima, i otvaranjima pitanja o ravnopravnosti polova, izgleda da nije odmakla ni milimetar od bazičnih mitskih predstava koje je, osim kao suštu inkarnaciju svih zala, tretiraju kao neprilično i prljavo biće. Štaviše, u globalnom projektu demistifikovanja tela, od brojnih naučnih emisija do popularnih kolaža, liberalizaciji govora o polnosti i trendu pacifikacije muško-ženskih odnosa, još uvek neumrla, stoji stara paradigma.
Reklamno umiljavanje oglašivača posegnulo je za jednom vrstom verbalizovane poruke koja samo naizgled deluje bezazleno. Radi se, naime, o reklamama za uloške, dovoljno moćnim da ne dozvole da se 'sadržaj' neprilično 'izlije', koje pod plaštom uljudnosti prirodnu, biološku i zdravu funkciju ženskog tela, ne nazivaju nikakvim ni narodskim ni medicinskim izrazom, već eufemizmom 'oni dani', prikrivajući svojevrsnu kulturnu gadljivost, mešavinu fascinacije i strave, pred tajnom ženskog organizma.
Za razliku od žena, oko kojih se i dalje plete mreža nepoverenja, u savremenoj kulturi bazično određenoj maskulinim principima, muškarci su tretirani sasvim drugačije. U svojevrsnoj 'sablasti impotencije' koja je obznanjena pojavom čuvene 'vijagre', kao hemijskog odgovora na fantazam 'nezasite' i zastrašujuće partnerke, naširoko je otvoreno polje muškog tela, ali u novom ključu. Problemi sa prostatom, na primer, od reklama za čajeve i brojne preparate do sveopšte anksioznosti u pogledu njene potencijalne disfunkcije, tretirani su sa dobronamernošću, otvorenošću i strateški preciznom verbalizacijom kakve nema na drugoj strani.
Ako je medijsko tretiranje ženskih mesečnih ciklusa i danas opterećeno perspektivom ljudske slabosti, čak mane koju treba sakriti, ili umiliti, nije li to samo sofisticirani način već viđene simboličke diskvalifikacije žena?
