Izvor: Politika, 17.Mar.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovski konfužion
Šta se događa, pokušavaju da proniknu novinari, analitičari, političari i diplomate, ali i običan svet, ponajviše Srbi s Kosova.
Popustili su, nisu popustili. Ima razlika, nema razlika. Ima dogovora, nema dogovora. Ima datuma, nema datuma.
Kada bi čovek pomislio da je ovo razmena ocena na relaciji Beograd–Priština, ne bi bilo iznenađenja. Reč je međutim o konfliktnim ocenama stanja kosovskog dijaloga koje dolaze od predsednika, odnosno premijera Srbije.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Znam da njih dvojica imaju problem sa engleskim, ali zato su tu prevodioci, pa se pitam kako isti prevod tumače na različite načine. Da li su bili na istom sastanku, sa istom Ketrin Ešton?
Konfužion, rekli bi Dalmatinci, rašomon, rekli bi Japanci.
Tomislav Nikolić je, na primer, uoči odlaska za Brisel pominjao neki dokument u koji je imao uvid i za koji je rekao da je neprihvatljiv ukoliko se ne promeni. Ivica Dačić je kasnije govorio da – sem jelovnika – nikakvog dokumenta nije bilo.
Predsednik nas je posle obavestio da su vlasti u Prištini „popustile” i da dogovor može da se očekuje za desetak dana. Nikakvog popuštanja nije bilo, precizirali su potom Dačić i Hašim Tači.
Ko u klin, ko u ploču. Tako smo sve do kraja nedelje od jedne izjave do druge leteli poput guski u magli.
Nikolić je i dalje tvrdio da „nikad nismo bliže sporazumu s Prištinom”, što bi značilo da su usaglašene bitne stvari koje se tiču života Srba na Kosovu.
Kako, kada nema dogovora o zajednici srpskih opština (ZSO) i njihovim ovlašćenjima? Kako, kada i Albanci i Srbi iz prištinske vlasti tvrde da ZSO neće imati ni zakonodavnu ni izvršnu vlast već će postojati samo dva nivoa vlasti: lokalna, kakvu imaju sve opštine na Kosovu, i centralna vlast Prištine?
Obazriviji premijer Dačić ponovo je u raskoraku s predsednikom. Udarili smo u zid, rekao je, jadikujući što Tači ne popušta jer ima podršku SAD.
„Tako blizu a tako daleko”, kaže. Potom se i sam ugruva rekavši da bi baronesa Ešton iz Prištine svakako došla u Beograd kada bi imala dogovor. Onda se ispostavi da ona dođe – a da dogovora nema.
Samo da podsetim: sticao se utisak da su svi ovi susreti prošli bez prisustva prvog potpredsednika Vlade. Netačno. Aleksandar Vučić bio je učesnik, samo se opredelio da ništa ne komentariše. Svakome poklonite uvo, retkome glas, pisao je Šekspir.
Lično mi je drago da srpski vrh potvrđuje nameru da razmrsi kosovski čvor, da dobije datum za pregovore sa EU, pa da za Brisel krenemo putem bez povratka. Uostalom, to je bila platforma na kojoj su dobijeni izbori.
Ali, kada šef države i premijer daju toliko oprečne izjave, onda to brine. Ako pogrešno iščitavaju ono što su čuli tamo, zar onda nije moguće da različito tumače i ono oko čega smatraju da su se dogovorili ovde? Kakvu tu „komplementarnost” i „zaokruživanje celine” vidi Milorad Drecun, verovatno samo on zna.
Biće da upravo zato što ne deluju dovoljno kredibilno, Zapad želi kolektivni angažman čitave vlasti. No, to ne znači da treba poštedeti briselske birokrate koji su se nekako uskopistili pa hoće da se kosovski problem završi ako ne do Uskrsa, a ono za najkraće moguće vreme.
Ne znam zašto se njima sada toliko žuri. Zato što se nama žuri u EU? Da li pomišljaju da je magare u glibu, što znači da je pravo vreme da se od Beograda dobije ono što traže?
Ako traže manje-više bezuslovnu kapitulaciju čija je kompenzacija uslovno obećanje datuma, onda EU pravi grešku zbog koje će se pokajati. Džaba naknadna pamet Đanija de Mikelisa posle krvavog raspada Jugoslavije koji bi trebalo da bude velika lekcija Evropejcima.
To je, čini se, uticalo da se srpska trojka malo ohladi – neko manje, neko više – i da počne pažljivije da se kreće oko mišolovke u koju je kao mamac ubačen datum.
Nikolić kaže da se do sada možda činilo da je Srbija spremna da učini sve da postane članica EU, ali „danas kažem da ima stvari koje Srbija nije spremna da učini, čak iako je cena članstvo u EU”. Dačić otvoreno priželjkuje kompromis, ali uoči nastavka pregovora 20. marta kaže da „nećemo prihvatiti poniženje”.
Zvuči uverljivo. Nikolić je sklon da govori ono što misli, i oseća, što u politici baš i nije neka vrlina. Moguće je zato da su njegove ocene stanja pregovora i dometa srpske spremnosti na ustupke ipak tačne.
Kako god, rekao bih da smo bliže sporazumu nego što pojedini srpski lideri žele da kažu. Moguće je da se proračunatijem Dačiću čini da ne treba pokazivati lakoću kojom se napreduje.
Nasuprot, što teže, to bi dogovor trebalo da donese više političkog kapitala za budućnost.
Ima tu svačega. Od odbrane političkog integriteta preko kupovine karte za Brisel do lepog ponašanja.
Od obećanja koja su dali da bi došli do vlasti do iskrenog uverenja da je sporazum s Prištinom jedini način normalizovanja života Srba, Srba na Kosovu, a potom i Albanaca s Kosova koji će tamo živeti i dalje.
Bivši radikali i bivši slobisti došli su sada na pozicije zbog kojih su oni koji su ih imali pre decenije bili prokaženi kao izdajnici i prodavci svete srpske teritorije.
Nije međutim vreme za likovanje. Zbog budućnosti jeste važno ustanoviti ko nas je to deset godina lagao, ali je zbog sadašnjosti važno obaviti posao i skinuti bukagije s nogu.
Tih deset godina, iako izgubljenih, ipak je doprinelo da se prepoznaju dugoročni interesi stabilnosti i prosperiteta Srbije. Zato raduje kada vlast na tu temu dobije podršku demokrata, najveće opozicione stranke.
Tako se posle godina i godina nebeskih kletvi, prizivanja istorije od Bizmarka i Prizrenske lige preko Aleksandra Ujedinitelja i Josipa Broza pa sve do Slobodana Miloševića i komandanta Zmije, unutrašnjih podela i opšte paralize konačno stiglo do sasvim konkretnih pregovaračkih tema čija se lista sužava.
Optimista sam jer pretpostavljam da je zajednica spremna da garantuje prava srpskim opštinama, iako ostaje da se utvrde njihove nadležnosti.
Priština je, kako sada stvari stoje, protiv bilo kakvih izvršnih i zakonodavnih nadležnosti, pa otuda pitanje da li Unija može da smanji apetite Prištine? Morala bi. Pošteno govoreći, Beograd je učinio više kompromisa, mada znam da svaka takva vrsta prebrojavanja ničemu ne vodi.
Može samo da razgori strasti. Beogradu i Prištini je, objektivno govoreći, potrebno upravo suprotno. Njihovo stišavanje. I nagrade.
Srbima datum, Kosovu sporazum o pridruživanju i „beli šengen”. Tako i jedni i drugi dobijaju anesteziju kojom sopstvenim javnostima treba da prikriju gubitke.
To deluje solidno.
Beograd je objektivno došao do donje granice ustupaka. Trenutak je da Priština prihvati proširena ustavna ovlašćenja za zajednice srpskih opština.
Posle će i jedni i drugi priznati da su morali da prihvate neka „bolna rešenja” a onda će se poslužiti starim trikom da sopstveni gubitak ignorišu, predstavljajući gubitak druge strane kao sopstveni dobitak. Politika je često opscenarska disciplina.
Boško Jakšić
objavljeno: 17/03/2013
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
