Izvor: Politika, 18.Mar.2011, 11:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za sada ostajemo u Japanu
Naša saradnica javlja o smirivanju situacije u delovima Japana koji nisu direktno pogođeni cunamijem i prenosi priče običnih Japanaca sa kojima je u stalnom kontaktu
Ovo je priča o ljudima sa kojima se družim i sa kojima sam u proteklih dana bila
u stalnom konaktu. Čika Noumi je bila moja komšinica kad smo se doselili u Japan. Pošto tečno govori engleski, pomagala mi je svakodnevno. Moj život u Japanu bi bez nje bio sigurno mnogo teži.
Naši >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << supruzi su radili u istom naučno-istraživačkom institutu. Pre desetak godina oni su kupili kuću i odselili se u drugi deo grada. Nas dve smo nastavile da se družimo. Gospodin Noumi, nuklearni fizičar, je pre tri godine dobio profesuru na Univerzitetu u Osaki i otišao je da živi tamo.Gospođa Noumi je ostala u Cukubi sa tri ćerke. Uobičajeno je u Japanu da supružnici žive odvojeno zbog posla i da se viđaju samo za vikend. 11. marta, Noumi-san je bila sa sve tri ćerke u Cukubi i posle velikog udara su se brzo pronašle. Sledećeg dana je njen
suprug, već po ranijem planu, stigao iz Osake. Porodica Noumi je kao i većina porodica u Cukubi prošla kroz istu vrstu šoka, ali što je najvažnije, nepovređena.
Svakodnevno smo razmenjivale na desetine poruka, pogotovo kad je došlo do problema sa nuklearnim reaktorima u Fukušimi. Gospodin Noumi je smirivao komšije i poznanike i objašnjavao im da su panika i nemiri mnogo opasniji od malo povišene radijacije koje nije ni bilo u Cukubi. Objasnio im je da je opasno biti u prečniku od par kilometara od samih reaktora i da radijacije nema u Cukubi, a još manje u Tokiju. U institutu KEK gde je gospodin Noumi radio, a gde moj suprug, Radoje, sada radi, se svakodnevno, ne samo posle zemljotresa,
meri nivo radijacije i sva merenja su pokazivala normalno stanje.
Šest dana nakon zemljotresa, gospodin Noumi, koji je veoma privržen ćerkama i supruzi, je ocenio da je situacija stabilna i vratio se u Osaku, svom poslu.
Lika Leđava i njen suprug, Sandro, biolozi po struci, Gruzijci, su iz Tbilisija.Upoznala sam ih pre desetak godina kad su se došli u Cukubu. Lika radi za francusku kompaniju Air Liqiude, a Sandro za veliki naučno-istraživački institu Riken. Sandro radi u Jokohami, a Lika u Cukubi. Imaju dva sina i svi zajedno se nađu u Cukubi za vikend. Kad je udario veliki zemljotres, Lika je bila sa sinovima u Cukubi, a Sandro je uspeo da dođe u Cukubu za osamnaest sati: vozom, autobusom, automobilom sa ljudima koje je prvi put sreo, a dobar deo puta je prešao peške.
Pošto oba supružnika rade puno radno vreme, a to ovde znači od jutra do sutra, odlučili su da odamah pošalju decu kod bake i deke u Tbilisi. Lika je u ponedeljak, treći dan posle zemljotresa obaveštena iz kompanije da ne dolazi na posao iz sigurnosnih razloga i da radi kod kuće. Sandro se u ponedeljak vratio na posao, ali je odlučio da ostane kod Saše, prijatelja iz Rusije koji radi kao fizičar u istom institutu,a ima stan u Čijoda-ku, centralnom delu Tokija. Liki je u utorak stiglo obaveštenje iz Air Liquide-a, da joj savetuju, kao i svim ostalim zaposlenim strancima da napuste Japan. Lika je otišla u Tokio da bude sa mužem. Njihov domaćin, Saša, je krajem devedesetih godina radio u
Tokaimura, baš kad je došlo do nuklearne nesreće. Po struci fizičar, a već iskaljen u sličnoj situaciji, Saša je cele ove nedelje smirivao mnoge strance koje žive u Japanu i objašnjavao im razliku između katastrofe u Černobilu i situacije u Fukušimi i ubeđivao ih da ne padnu pod uticaj pogrešnih i nestručnih vesti koje stižu u Japan preko zapadnih medija i unose nemir
među strancima.
Lika mi detaljno prepričava kakav je život u centralnom Tokiju i sve je skoro identično sa situacijom u Cukubi. Gas, struju i vodu imaju skoro svi . Radnje su snabdevene svim osnovnim namirnicama. Nema, kao ranije, dvdeset vrsta mleka i trideset vrsta jogurta itd. Već samo dve, tri vrste, što je mlađim Japancima koji su navikli na izobilje, potpuno neobično, međutim ima svega što je potrebno za normalan život. Vidljivo se štedi na struji.
Nema toliko svetla na ulicama i u radnjama, već je sve tamno i prigušeno. Nema mnogo ljudi po ulicama. Oni skloniji panici su napustili Tokio i Cukubu i otišli kod rodbine i prijatelja na ''sigurnije''. Oni umereniji i hladniji su ostali u svojim domovima jer smatraju da ''sigurniji'' delovi Japana su isto toliko nesigurni kad dođe do podrhtavanja tla.
Mnogim Japancima koji imaju ''poseban'' odnos sa svojim automobilima, pada veoma teško što satima moraju da čekaju u dugačkim kolonama da nahrane svoje ljubimce. To je svakako neviđena slika u Japanu, ali bezbolna u poređenju sa svim slikama koje nam lede krv u venama, a stižu iz oblasti Mijagi i Ivate.
Stefani Peti, mlada američka hemičarka, koja je sa mojom mlađom ćerkom Unom razmenjivala časove japanskog za španski, je bila juče u Tokiju. Bila je u Šinagavi, delu Tokija gde se nalazi naša ambasada, u imigracionom birou da bi produžila boravišnu vizu. Rekla mi je da su japanski službenici, kao i uvek, mirno, vredno i strpljivo obavljali svoj posao, dok su se gomile stranaca, natovareni kesama i tašnama, potpuno pripremljene za eventalnu kataklizmu,
gurale, vikale, paničile i to sve pred kamerama stranih medija koji su izveštavali o panici u Tokiju.
Izuzev ove epizode, moji prijatelji, poznanici, komšije , kao ni ja nismo videli paniku, nered, gužvu niti bilo kakav nemir. Ljudi su izuzetno mirni, uljudni i disciplinovani. U radnjama se svi trude da kupuju samo ono najosnovnije da bi ostalo i drugima. Mene su kontaktirali mnogi ljudi i nudili mi pomoć. Mnogi su se raspitivali kako moji ostareli roditelji podnose ovu brigu. Akcije i reakcije Japnaca su samo za svaku pohvalu i primer.
Holivudski režiseri morbidnih horor filmova ne mogu da pronađu dobre ideje ovde, jer su ljudi veoma pažljivi jedni prema drugima i nema krađa, otimačine niti kriminala.
Tomoko Itabaši, žena u svojim šezdesetim, je poslednjih osam godina moj student. Veoma je načitana i obrazovana i dolazi na časove samo da bi održavala svoj englski koji odlično govori. Ona je rodom iz Sendaja i ima tamo četiri sestre. Tokom poslednjih nedelju dana me je redovno obaveštavla o zbivanjima u svojoj prodici. Dva dana posle zemljotresa je stupila u kontakt sa tri sestre.
Četvrtoj, najstarijoj sestri koja živi u u gradu Išinomaki,severno od
Sendaja, se izgubio svaki trag. Išinomaki je bio pod naletom cunamija. Itabaši-san je dostojanstveno čekala bilo kakve vesti od svojih sestara. U četvratk posle podne, šest dana posle zemljotresa, njena najstarija sestra i sestrin muž su pronađeni na drugom spratu kuće, iznemogli, ali živi. Donji delovi kuće su bili potpuno preplavljeni morskom vodom. Noćas je Itabaši-san sigurno mogla bolje da spava.
Što se tiče mene i moje porodice, život se, kao i mnogima oko nas, vrlo, vrlo polako vraća u svakodnevnicu. Tlo se još uvek trese, srećom ne toliko često kao prethodnih par dana. Zasada ne nameravamo da napustimo Cukubu. Sva merenja pokazuju normalan nivo radijacije. Nažalost, nema aparata koji mogu da predvide kad i gde će se desiti zemljotres. Dejan koristi slobodno vreme i gleda filmove. Velika mu je želja da postane režiser u budućnosti. Pre neki dan je gledao Kusturicin Underground. Film ga je veoma potresao. Kaže da je i nama ''ušao majmun u tenak''.
Naše muke i gadna sećanja su ništa u poređenju šta se ljudi, severno od nas, preživeli. Dejan se raduje početku nove školske godine, a mi svi željno iščekujemo dan kad nećemo osetiti ljuljanje pod nogama.
Vesna Belušević, Cukuba, Japan
objavljeno: 18.03.2011.
.jpg)
