Izvor: Politika, 22.Jul.2014, 12:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Japan menja ustav zbog vojske
Tokio najavio da će vlada do jeseni zvanično izmeniti tumačenje pacifističkog ustava, što će omogućiti angažovanje vojske u akcijama izvan granica zemlje
Japanski premijer Šinzo Abe (60) objavio je da će vlada do jeseni zvanično izmeniti tumačenje pacifističkog nacionalnog ustava koji je, uz potpuno odricanje od rata osim u slučaju direktnog napada na Japan, donet 1947. pod američkom okupacijom, i da će >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << armija, dosad nazivana Snage samoodbrane, dobiti mogućnost učešća u operacijama i izvan same teritorije Japana. Iako je Japan još od 1960. u vojnom savezu sa SAD i pod uniformom drži oko 250.000 vrhunski opremljenih ljudi u kopnenim jedinicama, mornarici i vazduhoplovstvu, svi su oni dosad smatrani civilima na službi u lokalnim bezbednosno-odbrambenim poslovima, a funkcije komandanta imali su premijer i ministar odbrane i njihovi zamenici.
Abe je naglasio da ni sad neće doći u obzir razmeštanje japanske vojske na dalekim lokacijama i takođe je pokušao da razdvoji novu vojnu doktrinu nazvanu „kolektivna samoodbrana” i „kolektivna bezbednost”, odnosno globalnu vojnu saradnju pojedinih država u zaštiti od strane agresije.
„Nećemo ići u borbe kao što je bio Zalivski rat ili rat u Iraku, ali će jača saradnja sa SAD doprineti miru Japana i miru u ovoj regiji”, rekao je on.
To, međutim, ipak znači da Japanci ubuduće mogu biti angažovani i u oružanim akcijama izvan Japana i sadejstvu sa bilo kojim saveznikom (Filipinima, Australijom, ali prvenstveno sa SAD) u istočnoj i jugoistočnoj Aziji i Tihom okeanu i da će biti ukinuta zabrana da se upuštaju u tuđe konflikte ako se zaključi da su i posredno ugroženi njihovi ili saveznički interesi.
Uprkos protestima koji su podsećali vladu na tragedije Hirošime i Nagasakija, Snagama samoodbrane će biti dozvoljeno da pružaju borbenu potporu Amerikancima u eventualnim sukobima blizu Japana, da štite japanske građane po svetu, transportuju borbenu opremu u vreme rata, da vojno obezbeđuju dopremu energenata i robe ili morske rute i komunikacije za koje se oceni da su vitalno važne za Japan.
U toku američke invazije na Irak 2003. godine, Tokio je prvi put aktivno podržao trupe SAD u inostranstvu, ali samo logistički – obnovom infrastrukture ili snabdevanjem brodova u Indijskom okeanu.
Premijer Abe svakako računa da Japan na ovaj način postaje „normalna država” koja će „aktivno doprinositi miru” u vreme kad kineski avioni i brodovi prilaze sve bliže energetski bogatim ostrvima Senkaku (Dioaju), koja i Tokio i Peking smatraju svojim, a takođe ojačava se dugo godina neuvažen zahtev Japana kao druge ekonomske sile sveta da stekne stalno mesto u Savetu bezbednosti UN.
Odluka je nagoveštavana svih 18 meseci koliko je Abe na vlasti, ali je izazvala vidno uznemirenje Kine – protiv čije ekspanzionističke politike je najviše usmerena – kao i Južne Koreje, gde se, uprkos podršci SAD, živi u zebnji od suseda, a pogotovo od nepredvidljivih poteza Severne Koreje, koja – ako treba podsećati – raspolaže nuklearnim arsenalom i pokazuje da je spremna za odbranu, ali i za napad.
Situacija, međutim, kao uspostavljanje nove ravnoteže snaga, znatno je složenija nego što se čini na prvi pogled. Si Đinping, predsednik Kine, koja je jedini „prijatelj” i snabdevač Severne Koreje hranom i naftom, posetio je prošle nedelje Južnu Koreju – partnera koji još iz vremena Drugog svetskog rata deli sa Pekingom strašne uspomene na japanske okupacione zločine, mada bi, paradoksalno, Južnoj Koreji, možda i koristila obnova militarističke politike Japana.
Naime, američka odbrana Južne Koreje od eventualnog vojnog udara sa severa bila bi znatno olakšana ako bi vojska SAD, osim daleke Okinave, mogla da koristi i druge japanske baze, aerodrome i luke, a što po dosadašnjem tumačenju ustava nije moguće budući da sam Japan nije napadnut. Takođe, japanski brodovi bi kao saveznici SAD bili ozbiljna prepreka severnokorejskoj mornarici, a istovremeno, ustavna dozvola vojsci bogatog Japana da sudeluje u regionalnom konfliktu svakako bi predstavljala „kočnicu” bilo kojoj ratnoj nameri protiv američkih štićenika.
Si Đinping se u Seulu javno usprotivio razvoju nuklearnog programa na Korejskom poluostrvu i izrazio veliko zadovoljstvo odnosima sa Južnom Korejom, ali se odmah potom zaputio u Pjongjang sa poslovično kineskom diplomatskom tajnovitošću; da li Peking traži od Kim Džon Una „da se smiri” ili će mu potvrditi dosadašnju podršku.
U drugom slučaju bi ohrabrena Severna Koreja i dalje ostala glavni izazivač za SAD i Južnu Koreju, a Kina bi diskretno nastavila hegemonistički projekat suzbijanja Vijetnama, Filipina i Malezije, u borbi za punu kontrolu Istočnokineskog i Južnokineskog mora, gde leže ogromne rezerve nafte i gasa, i takođe bi gradnjom železnice, autoputa, naftovoda i gasovoda kroz siromašni Mjanmar „neprimetno” izašla i na Indijski okean.
Dušan Pocin
objavljeno: 22.07.2014.
.jpg)
